Umeju noći da budu tužne,
bez Meseca i zvezda što ih pozlati,
skrivaju čaroliju svetlosti naše,
kojom ih obojiš svojom nežnošću, a
sada, bez tebe, u mašti dozivam te,
dok mislim kako noći umeju biti
hladne, da duša zebe.
,,Gde si?… Sa kojom se budiš?“
Moji te dodiri daljinama zovu,
od tebe samo suza bola.
Da li je to bila strast u grehu
posipana kišom neisplakanom,
dok nas noći negrljene pritišću
ili samo moja iluzija?
Ne oglašavaš se,
samo tupa praznina tišine,
ja grlim moje strepnje
i željama mašte pozive ti
šaljem. Dođi, da gasimo želje,
pritišću noći i nadošle strasti,
u krvi si, toliko te u meni
ima, a krv se deli na dvoje,
ne ispija je samo jedan.
