Ne verujem tumačenjima odsanjanog,
ni ređanju brojeva na tablici
neke dobro poznate društvene igre
kojoj su se samo usamljeni priklonili.
Sanjam ploče nadgrobne koje
priležno magičnom krpom brišem
odozgo nadole, ne čitajući imena
počivših da mi se suza na nekom
slovu ne zaustavi.
I prstenje sanjam, od plemenitog metala
kako se neprirodno sjaji na prstu mom
što je davno od obruča odvikao, iako
se potajno istom nada.
Prstenje je to sa pljosnatom pločom
na kojoj se vinčanskim slovima
ljubav urezala u doba kako se umelo
samo ljubavlju živeti. Bez potrebe
da se ispisuje..
I nju sanam, majku, kako se krilima ogrnula,
a nikako da do mene doleti; svevezano ostaje
i nakon zemnog odlaska. I da je bez krila.
Tebe sam sanjala pre no što si mi se omilio
pre no što sam se zaigrala sa željama
i prizvanjima
onakvog kakvog te je Usud davno odredio,
ali
se zapisi vremenom obrisali,
pa ti je isuviše vremena
trebalo da se likom projaviš.
Ne verujem maslinama pod kojim sam
smišljala
nedokazane legende i bademe
čija je krošnja
umela da zaleluja stvarnosti taman toliko da
ih nikad ne dosegnem.
Ne verujem ni snovima u kojima sam se
ponovo ista rodila sa dva naručja i četiri
osmeha koji tek treba da prohodaju.
Još pomalo u prekoziđe verujem, ono što
mi možda marame tka za veselja udvoje
na mestima što su samo jednu stolicu
sačuvala
da se nikad oko dve ne posvađamo.
Još pomalo u nas verujem…
Valentina Novković @истицање „Odgonetke nežnosti“ 2021.
