fbpx
spot_img

Valentina Novković: Prizivanje

Morskim sunđerima oduzimam pravo
skupljanja kišnice na mestima večnih
pustinja, ular grbe ne prebrojava…

Stvarnost koju ti nudim ima pihtijaste
pokorice nežnosti što se na crno-belim
fotogafijama začela, pauci već dugo
u mom pogledu obitavaju…

Učim se hrabrosti da ruku u neizvesno
ispružim, bez leda i sredstva protiv
bolova, učim da terase mogu biti
vitraži unutrašnjih snegova i
celovi vetrova što ne umeju da
duvaju.

Milost smo na drvniku bez ogreva,
razigrana večnost na musavim usnama,
oprost i sagrešenje među vrevom i
povicima, među sitnim ljudskim pakostima
od kojih se, od dana do dana, pretrajava.

U osmehu se sadašnjem okupljaju sva
potonja sećanja, vizir preko kog
pogled ne dopire, slamnati dodiri u
sobama za izbegavanje.

Odavno sam već sigurna, ćutanje tvoje i
nabori na laktovima novo su pismo
i pero u nežnost umočeno na
naježenoj tački prećutanog.

Odavno već sam sigurna da smiraj
vatrenih lopti novi vezuv priziva.
U pregibima Ljubavi.
Dok ježevi spokojno prizivaju kišu.

Valentina Novković
Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, odsek za ruski jezik i književnost. Bavi se pisanjem poezije i kratkih priča kao I prevođenjem. Njeni radovi se nalaze u mnogobrojnim zbornicima, elektronskim i štampanim časopisima, a neki od njih su i nagrađivani. Prvu samostalnu pesničku zbirku “Bezvremneo” objavila je 2014. Bez obzira na okolnosti, uspešno se održava na površini nade. Živi i radi u Beogradu..