Morskim sunđerima oduzimam pravo
skupljanja kišnice na mestima večnih
pustinja, ular grbe ne prebrojava…
Stvarnost koju ti nudim ima pihtijaste
pokorice nežnosti što se na crno-belim
fotogafijama začela, pauci već dugo
u mom pogledu obitavaju…
Učim se hrabrosti da ruku u neizvesno
ispružim, bez leda i sredstva protiv
bolova, učim da terase mogu biti
vitraži unutrašnjih snegova i
celovi vetrova što ne umeju da
duvaju.
Milost smo na drvniku bez ogreva,
razigrana večnost na musavim usnama,
oprost i sagrešenje među vrevom i
povicima, među sitnim ljudskim pakostima
od kojih se, od dana do dana, pretrajava.
U osmehu se sadašnjem okupljaju sva
potonja sećanja, vizir preko kog
pogled ne dopire, slamnati dodiri u
sobama za izbegavanje.
Odavno sam već sigurna, ćutanje tvoje i
nabori na laktovima novo su pismo
i pero u nežnost umočeno na
naježenoj tački prećutanog.
Odavno već sam sigurna da smiraj
vatrenih lopti novi vezuv priziva.
U pregibima Ljubavi.
Dok ježevi spokojno prizivaju kišu.
