Nemošću govoriš, da nas deli vreme
Ne postoji naše, što se Sutra zove
Rasute kroz prostor vidim svoje snove
Dok damari tvoji nemaju dileme.
Na nebeskom satu vreme nam je stalo
I kroz svako vreme ono se proteže
Danima i satom daljine doseže
Kad bi tvoje htelo, zakasniti malo.
Tada, Sad bi bilo i Juče i Sutra
Lepotama snova kitili bi dane
Da kraj naše reke dočekamo jutra.
Na kapiji od sna da nam slavuj poje
Stihom, elegijom, duše da se hrane
Jer u meni živi i tvoje i moje.
