Ovaj tekst, upozoravam, će biti kratak.
Zašto će biti kratak?
Ne zato što je „Zontag“, strip „istoimenog“ autora Vladimira Nedeljkovića, strip sa vrlo malo stranica (šesnaest, dvadeset sa koricama), ili zato što je iz tog razloga tanak, ili zato što je nevezano za to A5 formata. Ne zbog toga.
Ne ni zato što je Nedeljković, kada se sagleda šira slika srpskih strip crtača, čak i alternativaca, manje poznat u poređenju sa svojim kolegama. Ne zbog toga.
Ne ni zato što mislim da strip ne zaslužuje više reči ili zato što mislim da je loš (ovo drugo zasigurno ne mislim, nikako). Ne zbog toga.
Nakon što smo smakli slovensku antitezu, ostaje nam samo da konačno otkrijemo razlog zašto ovaj „nedeljnik“ dobija kratak tekst – to je prvenstveno zbog toga što sam po sebi dovoljno govori šta je i sve preko toga bi bila uvreda. Mada, uvreda je prejaka reč. Sve preko toga bio bi višak. Eto.
Zontag je izdao „Zontag“ uz albumsko (kasetno, pa CD) izdanje albuma „Psiho-Delija“. I, da, Zontag je „Zontag“ izdao uz album grupe „Zontag“. Biću iskren, preslušao sam mali broj pesama na istom, a nisam dovoljno muzički potkovan da sudim o žanrovima i podžanrovima. Reći ću da mi liči na lagani pank ili agresivniji rege, i verovatno pogrešiti u tome. A da ima primese i jednog i drugog, ima. Ono što se možda manje oseća kroz „Zontag“, muzički album, a više kroz „Zontag“, strip „album“ (strip singl?), jeste enciklpedijsko, esejističko poznavanje rokenrola, jeste ono negde davno zaboravljeno preispitivanje sveta i sebe kroz muziku, spekulisanje, mudrovanje, razmišljanje.
Naravno, bilo je drugo vreme tad. „Zontag“ je objavljen godine 2000-te, godine znatno pre ponovne eksplozije i ekspanzije srpskog stripa. Objavljen je fanzinski, u malom tiražu, za malu i odabranu publiku. Naravno, autor se u međuvremenu već progurao po tada aktuelnim fanzinima i alternativnim časopisima za bilo muziku, bilo strip. Ostvario je i kontakt sa tada etabliranim imenom Aleksandrom Zografom (čija jedna ilustracija krasi zadnju koricu ovog izdanja). Kasnije će istupiti na čelo pop-kulture sa još par muzičkih, književnih i strip projekata. Ali ovaj prvi vrhunac, tačnije ovaj „Level 01 Complete“, valja sagledati. Na kraju krajeva, svaki projekat gde vas Dejvid Bouvi gleda u oči i tiho vam kaže da morate da stimulišete sopstveni intelekt bez ijedne zucnute reči je vredan pažnje.
No, nije samo pokojni Bouvi u „Zontagu“. Tu su i banatske peripetije sa Zografom u jednoj tabli, par diskursa o rokenrolu i domaćoj sredini, kulturnoj koliko i ekološkoj, i onaj najveći deo – snovi. Tačno polovina stripa odlazi na spiku o snovima, sa diskursom o njihovoj prirodi, njihovom sastavu, paralelama sa drugim stvarima van njih. Opet, ovo podvlači „kinship“ sa Zografom, takođe poznatim po stripovima i ilustracijama o snovima (tačnije, o hipnagogičkim stanjima, odnosno polusnovima), i generalno „kinship“ sa svim autorima nadolazeće „Elektrike“, koji vazda inspiraciju crpe iz snova. Naravno, svaki od ovih snova mora da uključuje i autora. Autor je ipak neminovni subjekat, neko ko je u simbiozi sa snima. Neko čije se prisustvo nikako ne izuzima. Da li je onda tačno reći da je Zontag radio „Zontag“ u nameri da napiše i nacrta priču o sebi?
I da i ne.
Ovo nije toliko autobiografsko koliko anegdotalno delo. Samorefleksivno štivo koje se dotiče autorovih hobija, razmišljanja, stavova i gegova, od svega pomalo i potaman. Svemu tome doprinosi diskutabilan engleski i crtež sa diskutabilnijom anatomijom i arhitekturom. Poput svih prvenaca, „Zontag“ je krcat manama, ali i prepunjen srcem i dušom.
Dobar rezultat za ovako kratak strip.
