Ove godine, po 22. put, Narodno pozorište Užice je domaćin Jugoslovenskog pozorišnog festivala Bez prevoda pod sloganom Za ovo malo duše. Festival se održava od 13. do 20. novembra, a na njemu će se predstaviti najuspešnija pozorišna ostvarenja Srbije i regiona, premijerno izvedena u protekloj pozorišoj sezoni, po oceni selektora festivala, Bojana Munjina, novinara i pozorišnog kritičara iz Zagreba i Zorana Stamatovića, menadžera u kulturi i direktora Narodnog pozorišta Užice. Ove godine svih osam predstava su takmičarskog kaktara (četiri iz Srbije, dve iz Crne Gore i po jedna iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske). Ovo je jedan od četiri najznačajnija i najkvalitetnija pozorišna festivala kod nas (uz novosadski Sterijin festival, subotički Desire i beogradski Bitef) kada je u pitanju regionalna – međunarodna selekcija.
 |
| Bojan Munjin, foto: Miloš Cvetković |
Za ovo malo duše (Vasko Popa)
Izveštaj selektora festivala Bojana Munjina
Pozorište današnjeg ne baš veselog vremena često se odlučuje ili da sa neobaveznim komedijama pobegne od tog vremena ili da u tzv. teatru grubosti naslika to vreme u još strašnijim tonovima. Rekli bismo: nikakve vajde ni od bega ni od crnila, jer čovek još od vrlo starih vremena u pozorištu zapravo želi da nađe pročišćenje od zla koje sam u sebi nosi i od muka koje mu nanose drugi. Zato smo ove godine želeli, bez suvišne pretencioznosti, da 22. Jugoslavenski pozorišni festival „Bez prevoda“ posvetimo toj iskonskoj ljudskoj želji da svojoj neprestano opterećenoj duši omogući u teatru malo topline, koja bi mu pomogla da se obnovi i krene dalje. Stoga smo kao radni naslov festivala odabrali slogan „Za ovo malo duše“, koristeći se tom tako lepom pesmom Vaska Pope „Branim“ i u takvom duhu smo i izabrali predstave koje ćemo ponuditi publici i svim prijateljima pozorišnog festivala u Užicu.
Tako predstava Ivanov Narodnog pozorišta iz Beograda u režiji Tanje Mandić Rigonat i sa prvorazrednim glumcima, Nikolom Ristanovskim, Predragom Ejdusom, Nadom Šargin, Hanom Selimović i drugima, govori upravo o tom duševno iscrpljenom čoveku koji svojom mukom uništava druge, dok predstava Moja ti Ateljea 212 u režiji Aleksandre Milavić Dejvis, opet sa prvorazrednim ansamblom u kojem se među ostalima nalaze i Svetlana Bojković, Tanja Bošković i Gorica Popović – govori o generaciji žena na kraju životnog puta, koje svoje ljudsko dostojanstvo očajnički brane pred naletom beskrupulozne današnjice. Predstave Priče iz Bečke šume kazališta Gavella iz Zagreba u režiji Igora Vuka Torbice, odnosno Dokle pogled seže Zetskog doma iz Cetinja u režiji Arpada Šilinga, bave se dilemom da li se temeljna ljudska sreća pronalazi u besomučnoj egzistencijalnoj trci, da li je zatrpana u malograđanskom lažnom moralu ili je treba tražiti negde sasvim drugde. Predstave Moja fabrika Narodnog pozorišta iz Zenice u režiji Selme Spahić, odnosno Samoubica Narodnog pozorišta iz Podgorice u režiji Veljka Mićunovića, govore kako između napada na dušu jedne fabrike i napada na pojedinca nema bitne razlike, jer čovekova iskonska pozicija je zapravo neprestana sizifovska borba sa ljudskom zluradošću i glupošću. Konačno, u predstavama, Svedobro Narodnog pozorišta iz Užica u režiji Nemanje Rankovića, odnosno u Tako je, ako vam se tako čini JDP-a iz Beograda u režiji Jagoša Markovića, pronalazimo gotovo anonimne ljude koji, daleko od buke sveta i bez upotrebe moći i ideologije, nego tajnom aktivnošću vlastitog srca, pokušavaju da pronađu put do sreće ovog tako nesavršenog sveta.
Ovogodišnja potraga za predstavama dostojnim tradicije užičkog festivala, kao i ukusa i iskustva njegove publike, nije bila laka, baš u vremenu u kojem su ljudske i estetske vrednosti za koje se ovaj festival zalaže toliko napadnute. Na kraju, verujemo da će ovogodišnji užički festival u svakom slučaju biti iskreni susret gledalaca u sali i glumaca na pozornici, od čega će nadamo se jedni imati istinske koristi, a drugi će zaslužiti pohvale vredne truda.
Program XXII Jugoslovenskog pozorišnog festivala
Prodaja karata na blagajni Narodnog pozorišta Užice, telefon 031/522-102
13. novembar: TAKO JE (AKO VAM SE ČINI), Luiđi Pirandelo, JDP Beograd, r. Jagoš Marković
14. novembar: SAMOUBICA, Nikolaj Erdman, Crnogorsko narodno pozorište Podgorica, r. Veljko Mićunović
15. novembar: DOKLE POGLED SEŽE, autorski projekt, Kraljevsko pozorište Zetski dom na Cetinju, r. Arpad Šiling
16. novembar: PRIČE IZ BEČKE ŠUME, Odon fon Horvat, Kazalište Gavella Zagreb, r. Igor Vuk Torbica
17. novembar: IVANOV, A. P. Čehov, Narodno pozorište Beograd, r. Tatjana Mandić Rigonat
18. novembar: MOJA FABRIKA, Selvedin Avdić, Bosansko narodno pozorište Zenica, r. Selma Spahić,
19. novembar: SVEDOBRO, Stevan Vraneš, Narodno pozorište Užice, r. Nemanja Ranković,
20. novembar: MOJA TI, Olga Dimitrijević, Atelje 212, r. Aleksandra Milavić Dejvis
Više o predstavama festivala
TAKO JE (AKO VAM SE ČINI) Jugoslovensko Dramsko pozorište
Luiđi Pirandelo
Premijera: 4. jun 2017.
Režija: Jagoš MARKOVIĆ
Uloge: Predrag Ejdus, Jelisaveta Sablić, Marko Janketić, Nevena Ristić, Branislav Lečić, Jasmina Avramović, Lazar Đukić, Vesna Stanković, Nenad Jezdić, Irfan Mensur, Rada Đuričin, Slobodan Tešić
Scenografija: Jagoš Marković, Kostimografija: Bojana Nikitović
Ove godine navršava se 150 godina od rođenja nobelovca Luiđija Pirandela pa će se na ovaj način JDP priključiti proslavi jubileja koji se obeležava širom sveta. Iako je Pirandelo bio romanopisac i pripovedač najpoznatiji je kao dramski pisac. Tako je (ako vam se tako čini) je jedna od njegovih prvih drama.
SAMOUBICA Crnogorsko narodno pozorište Podgorica
Nikolaj Erdman
Premijera: 25. maj 2017.
Režija: Veljko MIĆUNOVIĆ
Igraju: Mišo Obradović, Ana Vučković, Ana Vujošević, Dejan Ivanić, Srđan Grahovac, Vanja Jovićević, Zoran Vujović, Dušan Kovačević i Branimir Popović/Danilo Čelebić
Kostimografija: Jelena Stokuća, Scenografija: Veljko Mićunović, Scenski pokret:Nada Vukčević
Oportunizam, lični interes, politička travestija, medijski teror, ljudska glupost i nezajažljiva želja za senzacionalizmom… Svijet u kome danas živimo. Duhovit u pojedinim segmentima, kada se posmatra iz ugla apsurda, a suštinski veoma tragičan. I određen tržišnim vrijednostima. Bez mnogo nade za ljubav i empatiju. Postoje li pravila igre po kojima se funkcioniše u savremenom društvu? I šta je uopšte taj sistem koji toliko krivimo, protiv kojeg se borimo, a ne vidimo mu korijen? Je li amoralno postalo normalno? Postoje li moralna načela ili ih se pridržavaju samo oni koji su nesnađeni? Da li dobrota po pravilu mora biti žrtvovana? U čemu je naš grijeh? Ovo je priča o sasvim običnom čovjeku. Danas. Paradoksalno, zar ne? (Veljko Mićunović)
DOKLE POGLED SEŽE Kraljevsko pozorište Zetski dom na Cetinju
autorski tekst Arpada Šilinga
Premijera: 31. oktobar 2016.
Režija: Arpad ŠILING
Igraju: Varja Đukić, Srđan Grahovac, Nada Vukčević, Dušan Kovačević, Zoran Vujović, Dejan Đonović, Jelena Simić, Aleksandar Gavranić
Muzika: Nina Perović
Ovaj komad je potpuno drugačiji od onog viđenog u pozorištu prevashodno zbog načina na koji je nastao prvo tekst, a onda i zbog procesa rada sa glumcima. Pre uobličavanja prvih ideja dramaturzi su boravili u Crnoj Gori i oni su kod nas razgovarali sa ljudima iz oblasti psihologije, sociologije, istorije, novinarstva… kako bi stekli predstavu o tome koji su to najveći problemi koji muče naše društvo. Sa te pozicije prepoznate su teme koje ćemo videti na sceni. Predstava se bavi tranzicijom i svim problemima koji proističu iz nje kao što su nezaposlenost, politička korupcija, ogromni i pregaženi ideali, kao i pitanje ostati ili otići. Ipak, kako je i sam reditelj istakao, ovi problemi nisu karakteristični samo za ovo parče naše zemlje već za čitav Balkan, ali i za zemlje koje su u EU.
PRIČE IZ BEČKE ŠUME Kazalište Gavella Zagreb
Odon fon Horvat
Premijera: 5. decembar 2016.
Režija: Igor Vuk Torbica
Igraju: Igor Kovač, Ksenija Pajić, Perica Martinović, Franjo Dijak, Nela Kocsis, Filip Križan, Janko Rakoš, Siniša Ružić, Filip Šovagović, Nataša Janjić, Jelena Miholjević, Barbara Nola, Nikola Baće, Tena Nemet Brankov, Anja Đurinović Rakočević, Ivana Roščić / Martina Čvek, Sven Medvešek, Živko Anočić
Scenografija: Branko Hojnik, Kostimografija: Marita Ćoro, Autori muzike: Nenad i Alen Sinkauz, Koreograf: Pravdan Devlahović
Ništa ne stvara takav osećaj beskrajnosti kao glupost, reči su koje nas uvode u svet Von Horvatovih „Bečkih šuma“, dajući nam naslutiti koju to ljudsku osobinu pisac ponajprije otkriva u temeljima Zla. Njegov tadašnji Beč klaustrofobična je, histerična sredina, gde su zatvorenost, uskogrudnost i beskrupuloznost skrivene iza prpošnih Štrausovih valcera plodno tlo za rast fašizma, s teatralnošću koju austro-ugarski pisac potencira do groteske. Zato je ovaj komad ispod svoje melodramatike nabijen političnošću, vrlo savremenom u dijagnozi i angažiranom u stavu.
IVANOV Narodno pozorište Beograd
Anton Pavlovič Čehov
Premijera: 12. oktobar 2016.
Režija: Tatjana MANDIĆ RIGONAT
Uloge: Nikola Ristanovski, Nada Šargin, Predrag Ejdus, Branko Vidaković, Danijela Ugrenović, Hana Selimović, Nenad Stojmenović, Branka Petrić, Bojan Krivokapić, Nikola Vujović, Vanja Milačić, Jelena Halupa, Predrag Vasić, Jelena Živković, Nemanja Konstantinović
Scenograf: Branko Hojnik, kostimograf: Bojana Nikitović, kompozitor: Irena Popović, Scenski pokret: Anđelija Todorović
Svoju prvu pravu dramu, Ivanova (1887.), A. P. Čehov napisao je s 27 godina. No na pozorišni uspeh će jedan od najvećih dramskih pisaca svih vremena morati čekati još čitavu deceniju, sve do sad već legendarne produkcije Galeba u Moskovskom hudožestvenom teatru (1897.). Uslijediće će hvaljene premijere Ujaka Vanje, Tri sestre, Višnjika…, danas redom klasika svetske književnosti. Iz današnje je perspektive, međutim, jasno da Čehovljev dramski prvenac nimalo ne zaostaje za svojom kasnije rođenom braćom, jer Ivanov u sebi ima sve kvalitete zrelih majstorovih drama, ovde samo obojane mladalačkom žestinom i strašću.
Uspeh komada može se objasniti time što govori o aktuelnom problemu koji je mučio ruske intelektualce osamdesetih godina XIX veka. Čehov je izveo na pozornicu prerano umornog čoveka koji se u čamotinji ruskog života stalno sukobljava sa preprekama koje je nemoguće savladati, inertnošću, tromošću, ravnodušnošću, pod kojima se slama svaki idealizam i gasne svako oduševljenje. Život Ivanova se izjalovio u petrificiranoj strukturi tadašnjeg ruskog društva. Stoga nije čudo što su i autor i drama bili burno pozdravljeni (J. Hristić).
MOJA FABRIKA Bosansko narodno pozorište Zenica
Selvedin Avdić
Premijera: 16. februar 2017.
Režija: Selma Spahić
Igraju: Adis Mehanović, Anđela Ilić, Benjamin Bajramović. Lana Delić, Miki Trifunov, Miroljub Mijatović, Nusmir Muharemović, Predrag Jokanović, Sabina Kulenović, Saša Handžić, Selma Mahanović, Siniša Vidocić, Snežana Vidović, Ylatan Školjić
Scenografija: Sabina Trnka, Kostimografija: Sabina Trnka, Muzika: BASHESKIA & EDWARD EQ, Scenski pokret i koreografija: Thomas Steyaert
Nemoguće je opisati Zenicu, a ne dotaći Fabriku. I obratno. Gledajući kroz staklo iz vozila koje ulazi u Zenicu, čini se da Fabrika i grad srastaju jedno s drugim kao slagalica. Oni koji njihov odnos bolje poznaju, znaju da je on oduvijek iscrpljivao partnere, jedno drugom jesu davali život ali su ga istom snagom i oduzimali. Takav zavisnički odnos nije mogao doneti ništa dobro, kada je Fabrika nakon tranzicije napustila grad on je ostao ošamućen i dezorjentiran, više se nije mogao oslanjati na nju, niti računati na njenu pomoć. Do danas se nije oporavio. Čini se da je oboleo od stahanovske melanholije kao Arif Heralić, nasmejano lice sa hiljadarke. Zbog nekadašnje važnosti za čitavu državu, zbog mita o “uzavrelom gradu”, čini nam se da i danas zaslužujemo mnogo više. (Selvedin Avdić)
SVEDOBRO Narodno pozorište Užice
Stevan Vraneš
Premijera: 15. septembar 2017.
Režija: Nemanja Ranković
Igraju: Tanja Jovanović, Biljana Zdravković, Igor Borojević, Branislav Ljubičić i Tijana Karaičić
Scenografija: Marijana Zorzić Petrović, Kostimografija: Snežana Kovačević, Muzika: Ana Ćurčin i Goran Antović, Scenski pokret: Ferid Karaica
O kakvom tekstu je ovde reč? Dramaturg Stevan Vraneš je napisao dramu sa pet lica pod naslovom Svedobro. Od tih pet karaktera, tri su ženska. Od tri ženska lika, dva su vršnjakinje, žene u zrelim godinama, u godinama kada smo skloni da pravimo bilanse i svodimo račune sami sa sobom. To su uvek i svuda najbolje godine našeg života. I svaka generacija ima svoje. Jednima su ih pojeli skakavci, politika nebeskog naroda i ratovi devedesetih, drugi su prerano ostarili da bi dočekali tranziciju i demokratizaciju društva, treći su požurili da žive po diktatu i ritmu drugog nekog sveta koji im stalno stvara gorušicu. Kako god bilo, crta je podvučena, sagledava se pređeni put ne bi li se nastavilo dalje, isto kao i do sada ili nekim novim putem. Pitanje je i dilema. (Miloš M. Radović)
MOJA TI Atelje 212
Olga Dimitrijević
Premijera: 21. septembar 2017.
Režija: Aleksandra MILAVIĆ DEJVIS
Uloge: Svetlana Bojković, Gorica Popović, Tatjana Bošković, Sofija Juričan, Ivan Mihailović i Gorica Šutić
Scenografkinja: Marija Kalabić, Kostimografkinja: Maria Marković, Kompozitorka: Anja Đorđević
Komad MOJA TI se bavi problemom starosne, ideološke i seksualne, te rodne diskriminacije. Protagonistkinje su starice, neke od njih partizanke, komunistkinje, lezbejke, majke, svakako žene koje su u doba liberalnog kapitalizma prinuđene na borbu sa najrazličitijim muškim kulturnim rodnim normativima i primerima ideološke degradacije vrednosti za koje su se ove žene ceo život borile. Grad biva rušen, nasilno pretvaran u noviji, moderniji, jeftiniji i isplativiji građevinski prostor, vrlo moguće pravno nelegalnih investitora. Privatni prostori starih žena bivaju oduzimani. Stara lica postaju smetnja, sporost i neporduktivni višak bez svrhe.
Žiri festivala
Voditeljka razgovora nakon predstava: Aleksandra Glovacki
Nagrade festivala
Najbolja režija
Najbolja ženska uloga
Najbolja muška uloga
Najbolja sporedna uloga
Najbolji mladi glumac (glumica)
Najbolja scenografija
Najbolja kostimografija
Specijalna nagrada
 |
| Narodno pozorište u Užicu, domaćin festivala |
2015. ATELjE 212 iz Beograda za predstavu KAZIMIR I KAROLINA, autora Edena fon Horvata, u režiji Snežane Trišić
2016. ZAGREBAČKO KAZALIŠTE MLADIH iz ZAGREBA za predstavu HINKEMAN, po tekstu Ernesta Tolera u režiji Igora Vuka Torbice
