fbpx

Zgasli snovi

Roman, magla

Onako kao kad se srma sliva
I boji u nežnost narav zverja,
Tako i ti bivaš živa
U praznom oku povečerja.

Nestašno kao svetlo svica
Šaraš po polutamnom krugu,
I bivaš reka ponornica
Za moju samoću i gorku tugu.

I tu pod kožom ko breskva zriš
Ušuškana u nemom bolu,
Pa grickaš srce ko gladan miš
Ostavljajući mi sumnju golu.

Onako kao kad oči nemam
Za put koji skitnicu zove,
Znam da u kofer crni spremam
Tebe i u ranama zgasle snove.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.