fbpx

žika ranković: d a n

Osvanu novi dan. Prvi i poslednji put u našem gradu, baš  ovaj dan. Nikada više se neće ponoviti u ovom mesecu, godini, deceniji, veku, milenijumu, večnosti.

Kako je važan i neponovljiv ovaj dan.

Za sve ono što je jedinstveno, neponovljivo i konačno, što je „zauvek“ treba više poštovanja i razumevanja.

To je poput susreta sa bićima koja žive u crnim dubinama okeana preko 15 000 metara ispod površine mora, snežnim čovekom, vanzemaljcem, duhom, predsednikom Amerike, prvakom sveta u plivanju, trčanju na sto metara, Rokijem Balboom, kosmonautom u prodavnici zdrave hrane!koji se upravo spustio iz kosmosa, Džulijom Roberts, Teslom, Mesijem, zombijem u Luna perku…

Ovaj dan je danas i nikad više. On je večnost koju ne razumemo. I, sve je tako.

Poštovani publikumeeee, prvi i poslednji put u va[em gradu – ovaj dan! U]ite slobodno, opušteno i sa osmehom. Samo danas i nikad više! Pozdravimo ovaj simpatični, skromni ponedeljak, ili sredu, ili petak. Ko zna. Danas se rodio neki genije koji će izmisliti spravu za teleportovanje, koji će stići do druge galaksije, koji će uništiti ovu planetu, koji… danas je neko došao a neko otišao, danas je nekome najlepši a nekome najgori dan u životu, ali je to samo danas! Zato, dragi prijatelji, jednim toplim aplauzom pozdravimo sledeća 24 časa koji će mnogima zauvek promeniti život. Neko će to da oseti a većina od nas neće ga primetiti koliko i psa lutalicu na ulici.   

Ovaj dan je ono što se nikada neće ponoviti a mnogi će ga zauvek upamtiti. Većina zaboraviti ali za neke će on ostati značajan poput  tajnog, skrivenog pogleda lepe žene, onog, ispod kose, preko ramena, čaše, koji pamtite godinama a nikada ni reč niste sa tom lepoticom progovorili ali, taj pogled ostavio je trag, ožiljak, želju, tugu u vašem srcu. Tada i nikada više. Kao dodir ruke, namerni dodir, ispod stola, iza leđa, čija vas toplina i tajna greje godinama.

Tako je. Svaki novi dan je velika tajna i iskušenje, pa se pitam kako i zašto sve to prepoznajemo tek kada nestane, ode ko zna gde, prođe.

A sreća. Eh! Sreća, eh Ljubav, eh Lepota života. Dato nam je da ih shvatimo i osetimo tek kada odu, nestanu, prestanu, kada ih zagubimo u vremenu. 

Nikada ništa nismo razumeli. Zašto? Ko zna. Možda to bolje znaju mravi, leptiri, neka druga bića. Bolje osećaju taj  jedini trenutak večnosti koji se više nikada ne vraća.

Da živimo samo ovaj dan ili da živimo petsto godina bilo bi isto. Bilo bi nam malo. Možda je ovaj dan važniji nego svih tih petsto godina. Nekima sigurno jeste.

I ovaj dan. Došao je tiho, nenametljivo, noću. Sačekao da se probudimo i  proveo ceo dan sa nama. Koliko konačnih, neponovljivih stvari, događaja situacija oko nas. Neponovljivih kao bilo koji trenutak našeg života i besmisleno nezapaženih. Šta smo učinili da ga zapamtimo?

Šta je zapravo naš život? Od ponedeljka do petka od petka do ponedeljka pa ispočetka. Kružimo između nade i zaborava. Strah me je tih praznina u sećanjima. Tog praznog hoda. Zaborava. Samo retke dane našeg  života pamtimo. Šta je sa onima koje smo definitivno  zaboravili? Koliko svog života zaista pamtimo? Šta je sa tim  ostalim danima? Da li postoje?  Gde su?

Toliko dobrih  ljudi je usamljeno.

Iznenadite svoje prijatelje. Pozovite ih telefonom. Zazvonite na njihova vrata.  Možda su sada, baš ovog trenutka, usamljeni. I vama će biti bolje.

Vaši prijatelji su čuvari vašeg zaboravljenog vremena, zaboravljenog života. Jednoga dana ćete shvatiti da ono što ste vi zaboravili ipak postoji i nečijem pamćenju. Kod vaših prijatelja i onih koje ste nekada sa razlogom voleli a onda zaboravili.

Neki trenutak, sliku osmeh, reč koju ste zaboravili, a koja vam je mnogo važna i nedostaje vam, tragate za njom i ne znajući za čim  tragate, čuva neko u nekom svom sećanju. Samo treba pozvati , otići i otvoriti taj stari album zaboravljenih slika i događaja.

Čuvajte svoje prijatelje jer neko od njih sigurno zna, pamti i čuva to dragoceno vreme koje vam nedostaje. Oni su onaj deo vas koji ste možda zauvek, možda nepovratno, negde usput, ko zna kako, izgubili  tragajući za nečim, ko zna za čim, ili upravo onim što je uvek bilo tu u vama ili pored vas.

Reči su čudo. Te magične reči. One su ključ za čarobni svet slika koji našu iluziju da postojimo i da smo postojali da će nešto, bilo šta, od nas, makar srebrnasti prah u kosmosu, ostati čine gotovo opipljivom. Nada uz reči dobija oblik, zvuk, boju. Dobija konture nečeg prepoznatljivog i bliskog.

Gde su svi ti dodiri, poljupci, zagrljaji, pogledi, šapati. Gde? Samo jedna polovina je kod nas a drugu polovinu čuva neko drugi.

Ako zaboravimo ko, sve će nestati u vremenu i prostoru kao da ga nikada nije ni bilo.

Žika Ranković
Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.