fbpx
spot_img

жика ранковић – плави јоргован у белој кади

Црвени гроздови згажени на тротоару најављују крај јесени. Стајао сам полупијан крај пијачног киоска и лешио се од вињака. Намртво. Сунце црвена наранџа залазило је иза гимназије. Расплинуло се нешто од тог злата у твојим очима. личила си на чудесну воћку из снова.

Испод каменог једног  моста протиче зелена једна река, испод каменог једног моста дугачка светлуцава змија. Крај моста матуранти рецитују лорку, шантића, кантакузина.

Не признајемо политичаре. Само да прође овај живот после ћемо лако. Сунце је, кажем, залазило за Гимназију попримајући лик Маркса и Енгелса. Дан уморан прилегао на тротоаре а туга стисла срце и очи.

Испод каменог једног моста протиче једна зелена река, испод хладних шака разбијена прљава зелена флаша.

 

Становао сам код Цане Црвенперке, удовице јаловице. Пио сам као луд, што сам углавном и био. Снови су ми били препуни длакавих анђела, квргавих згурених баба. Црвенперка је била богомољка. Јела је живе људе. Мужеви су јој цркавали ко винске мушице. Измењала је лимаре , столаре и остале занатлије. Више се није удавала. Сада је мењала је швалере.

Соба ми је била обична рупа прекривена паучином, старим буђавим новинама и кесама са исушеним хлебом. Бодљикава жица око мог разума почела је да рђа од влаге. Те ноћи, када сам први пут зглајзнуо у празнину, у дубину, у таму, Цанака је скичала иза завесе ко прасе пред клање. Неки дрвосеча ју је  драо натенане. Повраћао сам кроз прозор у црну рупу ноћи, повраћао бескрајно дуго и тешко али су алкохол, смрад и смрт и даље били у мени. Живот је леп, певао је лудак у мојој глави. Нашли су ме пресамићеног преко прозора, издуваног, умазаног, уплаканог, белог као бели лук. Почео сам да се хладим па су мислили да сам готов.

Уствари само сам био пијан, јадан и уплашен. Коначно сам схватио да не постојим и да сам сам на свету. Ујутру сам отворио прозор и пољубио разгранато небо  филмски, у уста. Пејзаж боје мастиљаве оловке оплавио ми је лице. Куд год сам пролазио остајао је траг: Јасмина, богињо лепоте и разума, волим те! Иза мене је трчкарао ветар и брисао моје мисли и моју поруку. На зеленој столичици у мом срцу седела је љубомора. Како сам био мали, сићушан безначајан. Желео сам да цркнем. Питао сам се: да ли је бог свиња? једино што сам стварно волео било је небо. Небо је остало са мном у другом стању, мислио сам, док ми је игла враћала душу.

Отишао сам, одгмизао, у јазбину преко пута “ Корњачина тетка“ попио две ракије, то се сећам, после треће су ме донели испред врата моји ортаци, легенде секундарних сировина.

Следеће ноћи Цајка ме је сложила у зарђалу белу каду, изрибала јоргован сапуном, обрисала ме великим Мики Маус пешкиром и сместила у свој кревет. Нисам се бранио док ми је великим сочним устима извлачила последње капи живота из јоргован тела.

Једино чега се сећам је голицање оштрих длачица њене браде и великог шареног лептира који јој је лепршао у коси покушавајући да са мог стомака узлети према плафону.

 

 

Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.