fbpx
spot_img

жика ранковић – топоними празног живота

Дуња се појавила неочекивано. Никада није размишљао о њој на тај начин. Била је у годинама када више не може да сакрије трагове искуства ни на лицу ни на телу. Имала је неки килограм више од оне девојке коју је давно упознао и заборавио. Видео јој је у очима жељу и то је било довољно. Следећих неколико месеци су готово сваки дан по неколико пута страсно водили љубав. Свуда и на сваком месту. Онда је одлучио да све то престане и престало је. Једно време Дуња га је прогањала да наставе ту везу али из више разлога ставио је велику тачку на све. Било је време да у његов живот уђе Јелена и то се и догодило.  

Jелена је била ситна, складно грађена девојка. Свидела му се а да и сам не зна како и када. Једне вечери је лутао градом без циља. Загледан у излоге и замишљен није ни приметио када је застала крај њега. Отишли су на пиће и одвезао ју је до пријатељице. Било му је лепо и разбила му је досаду која га је прогањала те вечери. Ходала је брзо, имала лепу косу, очи, осмех, и деловала тако крхко а енергично. Присећали су се сусрета у неком другом граду. Сутрадан је ухватио себе како мисли на њу. Ускоро се умешао господин случај и поново су се срели. Био је то сусрет за више година.  

Ваја је била од оних жена које у касним ноћним сатима назову и шапатом кажу: сањала сам те, био си руски књаз а око тебе је блистала зелена Москва. Крај ногу ти је протицала златна река по којој су пловили бродови од ружиног дрвета а у њима цигани музиканти. Сањала сам да си свраћао. Није било никога. Само мало устајале свакодневице и златног праха наше љубави на хладној тераси.

По некада га је замарала та њена патетична романтика али све има своје време и када су се срели одмах је знао да ће та љубав бити дуга и неизвасна, као што је и била.

Тог двадест четвртог јула, освојила га је својим, витким дугим ногама, сјајајним крупним очима и ванземаљским гласом особе која одавно не живи овде. Њихова два живота стиснута на клупи крај војне куглане светлуцала су као звезде изнад непрегледне црвене мочваре. Око њих је све мировало. Планета је била у квару.

Оног јутра када је отишла у Атину све се променило. Био је горак. Све што је радио личило је на њу. На звездано небо.

 

Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.