fbpx

Znatno oLJačan crtež #3 (Dr. Moon)

Nepoznato je jezivo. Jezivo je intrigantno. Neobjašnjivo uvek zagolica maštu.

A šta je jezivije i intrigantnije od smrti?

Vekovima su se autori rvali sa pojmom… ne, fenomenom… a-a, neizbežnom istinom zvanom večni počinak. Personifikovali su je, romanticizirali, vozdizali u nebesa i sahranjivali u najdublju raku. Čak šegačili s njom. Malo je toga u ljudskoj prirodi što je univerzalno deo iskustva svih nas. Eto, smrt je jedna od njih. Nije se rodio taj koji je živeo večno. Barem u bukvalnom smislu te reči.

Izvesni dr. Moon je rešio da reši ovu, glavnu zagonetku, uz mali milion ostalih. I da nije njegovih asistenata, ljudski rod ne bi ni znao za njegov trud, koji je češće nego inače uzaludan. Asistenti se vikaju Saša Jovanović i OOO-LJA-ČA!, a magnum opus dobrog doktora su predstavili u strip-albumu sa istim imenom. Sve priče, bukvalno, od prve do poslednje, svih četrdeset i dve, se sastoje od jedne table. Sve su izvorno crno-bele. Sve su prožete istom atmosferom – malo humora, više jeze i neizvesnosti. Ukratko to je takvo i toliko.

foto: Mladen Oljača
foto: Mladen Oljača

Nadugačko je za nijansu drugačije. Prvih dvanaest epizoda su, recimo, bez naslova. Sve ostale imaju naslov uz obaveznu oznaku „Dr. Moon“. Samim tim, te prve priče, više fokusirane na stradanje i smrt, pomalo odudaraju, deluju anahrono, neke i polulegendarno. Nemaju kontinuitet; mada, ruku na srce, nemaju ga ni ostalih trideset. Ali zadnje-pomenute imaju pak jednu konstantu, a to je pomen – i povremena pojava – samog doktora. Gotovo u svakom stripu po neki lik ga referencira, pominje ga u ovom ili onom kontekstu. Doca je, po svoj prilici, svestrana osoba. Barata tajnama putovanja kroz vreme. Snalazi se oko napitaka za mladost, nepobedivost, večni život. Bakće se i drevnim civilizacijama, kriptozoologijom, predviđanjem, nevidljivošću. Svim onim stavčicama koje bi zdravu osobu odvukle od daljeg zapitkivanja i vratile na ušuškani put gledanja televizije i nehaja za fantastično. Naiđe tu pokoji vampir, par zombija, nešto utvara i šaka avetinja. Pokatkad i običan čovek ubije običnog čoveka. Ili sebe. Malko se i divlje zveri pobune. Nekada im dođe glave neizbežna sila prirode. Nekada sopstvena, ljudska glupost.

Jovanovićev narativni stil je jasan od samog starta. U što kraćem broju kadrova, sa što manje reči, ispričati jasnu i nedvosmislenu poruku koja gotovo uvek sadrži kobni ishod, ili korak do istog. Od najbanalnijih situacija poput odžačara i hvatanja za dugme do onih iskonskijih, skrivenih u piramidama i zlatnim knjigama. Nekada koristi urbani užas, poput preteče današnjeg internet-fenomena zvanog „the rake“. Nekada je užas drevniji, antičkiji (ako je ovo uopšte i reč). Nekada je kombo ta dva.

Uz ovo lepo dolazi Oljačin crtački stil. Neophodno je da nijedna od datih osoba ne bude neka silina od junaka, neka gromada mišića, odlučnosti i bravada. Isto i sa ženama, isto i sa decom. Gedžavi, suvonjavi ljudići sa kukastim nosevima i po dva ušesa odavde do nebesa – standardni MO Oljače, jako dobrodošao u ovom delu. Uz to, prijatno je videti Oljaču u okruženju kojem humor nije glavna strana, gde je malo „crnje“, teskobnije. Naravno, format od jedne table je nešto na šta je pomenuti crtač odavno već navikao, ono što je novina je varijacija načina na koje Oljačin crtež može da naježi. Pokoji dizajni čudovišta i ljudskih aberacija su stvarno proganjajući, poput kidnapera iz prve neimenovane priče. Multitalenat je retkost i prosto je milina čitaocu oko srca kada se nađe.

foto: Mladen Oljača
foto: Mladen Oljača

Naravno, „Dr. Moon“ nije savršen. Iako priče umeju da budu jako kreativne, uglavnom potpadaju u jednu od dve kategorije – ili se završavaju trenutkom pred smrt, ili samom smrću. Iako je ovo Jovanovićeva ideja vodilja, par povremenih iskoraka iz iste bi osvežilo štivo. Ovako se povremeno oseti monotonija. Uz to, ređanje priča po abecednom redu ne doprinosi mnogo koncepciji albuma. Neke od boljih priča se nalaze ili pri početku ili u sredini, a na ekstremnim krajevima albuma su neke koje su jednostavno previše obične, skoro pa neimpresivne. Tačnije rečeno, neimpresivne za kraj jednog ovakvog albuma sa jednom ovakvom sadržinom.

Jedan detalj koji se može klasifikovati i kao vrlina i kao mana je poveći izostanak samog Dr. Moona u sopstvenom stripu. Prvi put se javlja u poslednjoj trećini stripa, i naravno lice mu je prekriveno da publika ne bi saznala ko je (što ni ne saznaje). Ovo funkcioniše kao mana jer je ipak strip o njemu, te bi prominentnija pojava bila opravdana. Kao vrlina radi na nivou građenja ličnosti doktora – toliko je i sam polumitsko biće da je nemoguće vizuelno okarakterisati ga. Zamislite različite predstave Marka Kraljevića. Ovamo brkat, ovamo brkat i bradat, ovamo par metara visok, ovamo par metara širok. Međutim, glavna razlika je ta što je Dr. Moon ipak u sasvim drugom košu od Marka. Marko je više pravolinijski predstavljen, dok kod Lekara postoji aura mistike, zagasivosti, izmaglice. Gotovo da nikada nije obučen u markantno odelo (i.e. laboratorijski kaput naučnika), niti ikada mudruje u smislu da je pametniji od ostalih. Njegova (ne)pojava je univerzalnija no što se to čini.

Na kraju, valja pomenuti i par poruka ovog stripa. Nisu mnogo komplikovane, niti oduzimaju mnogo vremena: prva je da je gotovo sve moguće; druga – pobuni se protiv većeg, ali ne budi budala oko čeg’; i treća, što bi rekao Čeda Velja, knez Zvižda, Pofaličkog, „propast je naša neminovnost“. Nije potrebno više od jedne table da se to sve prikaže, pokaže i dokaže. A ima ih preko četrdeset. Pa još sa oLJačanim crtežom. Ovakvih kolaboracija valja imati više, a da li će preživeti ekonomsku (ras)situaciju u zemlji poput naše – to je već zagonetka vredna Dr. Moona da je rešava.

Prethodni tekstVic nedelje: Engleski
Sledeći tekstdnevna doza aforizma
Ivan Veljković
Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).