fbpx

Zorica Tijanić: Jednom jedna ljubav

Bila jednom jedna ljubav
neprežaljena
Bilo dvoje mladih
od zagrljaja razdvojeno

U snu su dušama pisali sudbine put
stranputicama svom brodolomu krenuli
da ponovo otvore jedno davno učenje
i obećanje otpečate

Vraćam se u naš grad
na mesta gde su nam se duše volele
da potražim izgubljenog tebe
da izgubim pronađenu sebe

Da izronim iz talasa plime
koja te odnela daleko
Da ožednim pod osekom
pod kamenom počinem
za tobom da uminem
na mestu gde ljubav smo
poslednji put u smrt vodili

Oči zatvaram pod tminom
vetar mi lomi korake
pod pučinom dah nestaje i
ne priznajem da život bez nas
negde još uvek postoji
Na poraz ne pristajem

Ljubav plovi lutajući
okeanima samoće
Ja čekam da odlučiš
i ostaviš dugove u pozorištu lutaka
i vratiš igru senki u moj svet

Ne priznajem ti izgovore
ne poznajem te odgovore
u vremenu koje te odvojilo
jer znam da u njenim očima
ne vidiš voljenu ženu
njeni te izdanci korenjem drže i vuku
ali budi iskren
sa srcem ovaj put gubiš trku

Lako je ostati u sebi zarobljen
pognuti glavu
Slomiti linije otpora je teže
razdvojiti se od svega što može
da se kupi
Udahnuti s pola duše
nije kasno da ponovo kreneš od svoje suštine
ona kojoj si potreban tvoja je istina
sve ostalo se prepušta slabostima

Nisu mi suđeni jaki da ih volim
nije tvoja snaga u odustajanju
moje tišine prepuštam jeseni koja je pomela lišće vetrom
očistila put tuđim koracima
Ja se njima nisam prepustila

Da li znaš zašto te još uvek sanjam
Znam svaki pokret tvoje misli
u danu
u noći
čujem ono što tvoje srce tajnom čuva
Nivo rasta tvojih odluka svakim je ulaskom u san samo veći
i ta noć kojoj bežiš od tuđih dodira
prolaz je kroz tunel pun bola

Sada bi bilo lako pronaći put
Korak do istine zarobljen čeka
a nije skuplji od zlata koje je trebalo prodati za minut slobode
kad ni za srebro nismo imali

Bio si jedini koji je dao to pola duše za jedan komadić zlata
i prodao me celu za strah
bila sam jedina koja se drznula da voli bez obzira na bol
mržnju
nepovrat
u koji je porinula svoju nadu
da čekaćeš jednog dana
negde na ulici
negde pred vratima
na ulazu
obali
da će ta partija karata zameniti pijune i konja za damu i kralja
Ali nije

Daleko si od visina po kojima hodam
Odatle me ne vidiš
Samo je mali trag one koja je ostala u uspomeni
i zato u tvom oku ne stari moja slika

Vraćam se ponovo u naš grad
Na utvrde koje su nam ljubav zarobile
da je oslobodim dodirujući uspomene od kamena
sitnog veza protkanog suzama
da ukrasim naš dom

Na trgu će odjeknuti zvona u podne
na kamenim stepenicama ću sedeti u onoj istoj haljini
Kosa će prekriti sitne bore oko očiju
Tama u kojoj si ostao da noćiš pod zvezdama
i naš poslednji ples zavrteće sećanja u ruletu
Tridesetpet na crno
uvek je bio moj srećan broj
da te izgubim

Oslobodiću tu ljubav za nas
pa neka košta više nego što je tada koštala
život je žudnja za polovinom tebe
na ruletu svi jednom gubimo
u sebi
u tebi

Neka ostari moja slika u tvom oku
Ali je ne skidaj sa zida uspomena
ovaj je grad muzej i srećnih i tužnih predela
gde duša se moja za tvoju venčala
Sad oblačim odore teške za neka stara kajanja
i žaljenja

U snu mi dahom šapućeš
da doći ćeš i ti da je tražiš
na mestima gde bila je
jednom jedna ljubav
nikad prežaljena

 

http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs

 

Zorica Tijanić
Zorica Tijanićhttp://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
Književnica i novinarka, urednica e-časopisa za umetnost i kulturu „Zvezdani kolodvor“. Član delegacije škole poezije (Scuola di Poesia – School of Poetry) i poverenik za područje Beograda. Do sada je objavila sedam zbirki poezije (u tri je koautor) i pet romana, priče za decu (prevedene i objavljene u Sloveniji). Piše kolumne, putopise, eseje i književne kritike. Član Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.