O dvojezičnoj zbirci poezije Mirjane Štefanicki Antonić Včeraj – Juče
Pred nama je nova zbirka poezije novosadske književnice Mirjane Štefanicki Antonić, sačinjena od 16 pesama, koje su prevedene na slovenački jezik. Zbirka je dvojezična, pesme je preveo slovenački književnik Franjo Frančič. Tema izabranih pesama je determinisana naslovom Včeraj – Juče, dakle ovde je reč o prošlosti u koju se pesnikinja vraća i koju nam sačuvanu opisuje nežnim osećanjima.
Može se zaključiti da je slučajan ili nameran odabir, upravo 16 pesama – poetski rukovet. Etimiološki, rukovet je svežanj ili buket cveća, pa tako u njemu i pesme koje su odabrane, kreću se od psihološkog momenta odrastanja, koje kasnije utiče na devojaštvo, ljubav, emocionalnost i život do životnog sažimanja proživljenog ili iskustvenog.
Kao ključna rečenica zbirke, može se izdvojiti rečenica, odnosno stih: Juče si me zaključao u prošlost.
Sve ono što je prošlost, to je i misao, nezaborav, sećanje, nostalgija, ono što je sačuvano – ovde je uspomena koja se smestila u uramljenim pesničkim slikama.
Borhesovo shvatanje poezije kao nesvodive na racionalno objašnjenje, može se primeniti i na lirski izraz Mirjane Štefanicki Antonić. Kod njenih pesama provejavaju note nostalgičnog. Povratak u prošlost nije samo puko emotivno ispovedanje već osvetljavanje uspomena obavijeno specifičnom aurom koju pesnikinja poseduje. Ne radi se samo o žalu za jednim vremenom koje se nije produžilo, naprotiv, ovde se peva o trenucima koji zaslužuju da budu zabeleženi, i u kojima svaki čovek razmišlja u sebi. Emocije koje je teško izgovoriti naglas, a da ne izazovu suze, pa ih radije zadržavamo u mislima, Štefanicki ih deli sa nama, prepoznatljiva u svom stavu prema životu, poeziji, ljudima, ostajući nepokolebljiva u svojoj empatičnosti i altruizmu.
Emocionalnost začeta u detinjstvu iz odnosa sa majkom, nastavlja se u trenucima koji se kao iz buketa u bojama prelivaju u misli, osećanja donoseći toplinu i svetlost. Eterična aura estetizovana je lirskim izrazom kao refleksivnim impulsom i odašilje poruku da sve što je bilo juče – tu je i danas. Za prošlim se ne žali, jer nije ni prošlo. Pesnikinja je zadržala svako sećanje u uramljenoj pesmi, kao slici jednog vremena, davno proživljenog, te ga oživljava lakoćom pera, da bi ga ponovo istim intenzitetom osetila.
Uramljena slika Reynoldsa/ slika je devojke u žutoj haljini, kasnije žene, pesnikinje u žutom, samo je osvetljavanje poezije koju prezentuje. Ono što su bila osećanja tada – misli su sada, preobličene u slike koje se nižu u simbolima.
Pesme pune simbola koji se ponavljaju kao što su Dunav, ptice, buđenja, nebo, jutra, pomorandže, jug, obavijene su aurom koja odašilje u eter poruku da je sve što je juče ono danas oživljeno na ovim stranicama, da devojka u žutoj haljini danas je žena pesnikinja koja je duboko u svom srcu sačuvala uspomene. Pesnikinja je u žutom, a žuto je leto, snaga osunčanog, energija koja nosi nadu u ljubav, jer ljubav je tema /prema majci, voljenom čoveku, obali Dunava/.
Nostalgičnost koju osećamo u svakoj pesmi, senzibilitet je pesnikinje kojim ogrće svoju poeziju. Poezija je duhovna energija koja se transformiše putem misli i poput iscelitelja obavija oko srca, duše i tela. Tako materijalizovana misao u poetskom višeglasju, ambivalentna je sa svim slojevima energije koji se u bojama slažu sa telom provejavajući do njegovog središta – srca. Odolevajući reminisencijama racia, srce ne zaboravlja. Poetskom izrazu vođenom unutrašnjim refleksom prethodi prevashodno estetska i stilska uklopljenost.
Naslovna pesma Včeraj – Juče upravo je dokaz da je sećanje nezaborav, na njih, na one koji su bili, ali nisu videli jedno drugo u sebi.
Zato pesnikinja kaže, da je juče zaključana /u mislima, sećanjima, u prošlosti, zaboravu i na kraju daleko od njega u nedosanjanom snu. Karakteristika ove pesničke rukoveti je prečišćena osećajnost koja provejava na svakoj stranici. Prepoznavanje izvornog iskustva kao bitan faktor stvara psihološku povezanost između autorke i čitaoca.
