fbpx
spot_img

Tode Nikoletić: Noć prve ljubavi

Foto: Labud N. Lončar

Celu noć smo čekali da zaspu svici,

Očima smo gutali jedno drugo,

Oko nas su stražarili špijuni i izdajnici

I padali drhtaji dugo, dugo…

 

Ko zvuk strune treperio ti je glas,

Ubadale su me iz vazduha čudne strele,

Svunoć je cvetao na tvojim usnama klas,

Dok su ti sa ramena padale bretele.

 

Čitav kosmos goreo ti je u oku

Iz kojeg sam napajao strast i strašnu glad.

Ko gola Maja u travi, ležala si na boku.

Sva od sjaja, iz dojki šikljala slad.

 

Bled ko mesečina pred svršenim činom,

Padao sam na tvoje usne i gležnje.

Prelazio telom ko gudalo violinom

Toneći u bezdane od daleke čežnje.

 

Svu noć smo čekali da krv proključa

I uvre u malo sunce od greha.

Bila si moja Mikrokozma Luča

Luda od puberteta i šašavog smeha.

 

Ko jagnje pred vukom vrebao sam čas

Da skinem med s tvoje usne  neme,

Negde u daljini, zavijao je pas,

Zaćutale su topole. Stalo je vreme.

 

I čuo se jecaj jači od jelenske rike,

Dodir i svemir u oku što  gasne,

Ljuljali su se borovi, padale jasike.

Lomile kosti i pucale žice glasne.

 

Mlad ko puž, ostao sam dugo u travi

Da se pred Bogom i grehom molim.

Pjan kao šmokljan od prve ljubavi

I nespreman da te mladu odbolim.

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.