24. Avgusta 2019. | 14:41
Početna / Drugo / Odlomak iz romana “Princ sa bombonjerom” – Ana Radun-Tomić

Odlomak iz romana “Princ sa bombonjerom” – Ana Radun-Tomić

12191083_982644231800347_9030784610793422329

Oboje na probi (1)

 

Dok je kiša polako prestajala da pada, a razgovor odmicao ka uobičajenim, opštim temama, pitala se kakva bi zaista bila veza s Andrejem. Shvatila je da joj ničim nije rekao šta želi od nje, ni kakvu vezu želi da ima sa izabranicom. Nije mogla da razume šta bi želeo s njom da radi i zašto joj je postavio jasno i direktno pitanje ako ne pokazuje naročito jako zanimanje. Fin je, dobar, zanimljiv, fizički privlačan, ali kao da ne zna koja je svrha njihovog viđanja.

Odlučila je da mu postavi zamku: „Da li želiš da sada odemo u bioskop? Tako bismo mogli zajedno da odaberemo film.”

Mislila je da će pristati i da će uspeti da ga testira. Nije spominjao da ima obaveze kasnije. Ako odabere strogo „muški” film – ide samo zbog filma, ako odabere romantičan ili prepusti odluku njoj – ide zbog zajedničkog vremena i njenog zadovoljstva, a ako odabere potpuno „ženski” – feminiziran je, iako se takva osobina kod njega nikako ne vidi.

„Ne. Odlučio sam da se ti pobrineš u vezi sa filmom i da ćeš, nakon toga, moći da me baciš u iskušenje. Pristala si, pa ti ostaje da uradiš to.”

„Pokušala sam, ali ti nisi mogao da ideš.” Napućila je usne i podigla nos da se usprotivi jer joj uvek propadne pokušaj da ga detaljnije ispita. Nije želela da se ovaj završi svađom kao prethodni, pa je ućutala.

„Ne važi se, nismo išli da gledamo film.“ Strogo je pazio da se ne izleti zašto – jer je morao mrtav pijan da nateže prvu devojku koja mu se bacila u krilo. „Komplikovana si. Ispunio sam sve što sam ti obećao. Uradi ti nešto lepo za mene.”

Okrenuo se i pogledao u daljinu, kao čovek koji se zamislio. Pitao se zašto je ne bi poljubio odmah da reši brigu. Bila je slatka, dobroćudna, pristojna. I kad bi se naljutila, ne bi se ponela kao uragan. Iščekivao je da mu pokloni ogroman talas pažnje, ljubavi, erotike i da to sve dugo traje.

Pogledao je u Anastasijine oči. Mirno su stajale i povremeno treptale kako bi ga pomilovale magičnim kretanjem. Mirne, jednostavne i sjajne, zenice su bile raširene da su skoro prekivale boju. Pitao se da li su i njemu takve. Kaže se da su široke zenice pokazatelj ljubavi. Kad nekog mnogo voliš, želiš što bolje da ga posmatraš i zato ti se zenice šire, jer imaš pohotnu i vrelu potrebu da uživaš u njemu, pomešanu sa nežnošću i toplinom.

Goreo je od želje da joj se približi odmah, da je uhvati za glavu prolazeći joj prstima kroz kosu. Ne nasilnički, već da je privuče usnama i ljubi sočno i strastveno, lagano spuštajući jezik niže, prelazeći po svakom delu tela dok sluša kako stenje, ječi i vrišti, a zatim pada na krevet oznojena, izmorena i zadovoljna.

Pomalo skupljenih očiju, trljao se rukom po bradi, zavaljen u stolicu. Osećao je da među njima postoji elektricitet, naboj u vazduhu koji čeka da se spoje da bi se uskovitlao i ispunio ih. Često se oslanjao na svoj osećaj i bivao je u pravu. Video je da se Anastasija povremeno vrpolji, mazno ponaša, ume da bude ozbiljna i odgovorna, koncentrisana, ali nije mogao te slike da spoji u celu slagalicu i da sagleda šta se dobija. Činila je da se zbuni i da ne zna da li je pohvaljen ili ukoren kad mu uputi komentar jer racionalno razmišlja i isto tako se izražava. Pomalo ga je iritiralo što se zbog nje, u neku ruku, osećao nesposobnim. Nije mu ulazilo u glavu da ne uspeva da shvati gde se nalazi i kako treba da krene dalje.

Skinuo je sako i zavrnuo rukave na košulji. Odavno je navikao da ga nosi. Potez je imao dublji cilj. Tražio je od Anastasije da podsvesno reaguje na raskopčanog i opuštenog muškarca hedonističkog stava tela koji joj je na dohvat ruke, ali nije njen. Iako obučen, bio je svestan da je poprilično dobro izdefinisan i da će morati da ostavi utisak, drugarski ili senzualniji.

Prelazila je pogledom duž Andrejevih podlaktica. Dok se kretao da uzme sok ili da prođe prstima kroz kosu, smenjivali su se plesovi mišića. Kada bi se najviše ukrutili, izgledali su izduženo, tvrdo, na jednom kraju uže, a na drugom širi i bili su savršeno skladno složeni jedan do drugog.

Tako su čvrsto i nesalomivo izgledali, da skoro da nije mogla da ga gleda u oči na duže vreme.

„Oh, majko moja… Ala ću se ja slatko onesvestiti!“ razmišljala je. Pustila je pogled da šara i zastajkuje po njemu. Tražila bi da pipne, ali se stidela. Želela je da ih mazi, da prelazi rukom dok se naprežu i opuštaju i da je svojim savršenim rukama stegne oko struka dok joj se ubrzavaju disanje i otkucaji srca koji udaraju u grlu. Nesvesno je grickala i oblizivala usnu. Mislila je da je manje žilav, ali joj je pokazao da se prevarila. Kancelarija ga nije napravila nimalo mlitavim. Bila je ubeđena da svakodnevno naporno trenira. Zamislila ga je oznojenog, majice zalepljene uz telo dok vežba, i ponovo se uzvrpoljila na stolici.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ana Radun Tomić

Ana Radun Tomić
Pisac i inženjer. Stvara poeziju i prozu, pesme, kratke priče. Nagrađivana je i objavljivana u regionu. Autorka romana "Princ sa bombonjerom".