22. Avgusta 2018. | 02:16
Početna / Strip / Par poglavlja o kadrovima 04: Crno na Belo

Par poglavlja o kadrovima 04: Crno na Belo

Strip rade crtač, scenarista i tušer. Nekada je to sve ista osoba, nekada su dve, a nekada tri. Tu se ponekad nađe i kolorista i unosilac slova, al opet, i to nekada mogu da budu osobe navedene odozgo. A scenarista može da piše i knjige jer je, naposletku, pisac. Može da piše bilo kakve knjige, ali po pitanju knjiga o stripu, najčešće će pisati monografije, zbirke eseja, bilo šta tome slično. Te ostaje pitanje „kakve knjige o stripu može da sastavi crtač?“ Jednostavno – crtač će raditi knjige sa ilustracijama.

Ono jes, nisu to „prave knjige“ u tom smislu da nemaju poglavlja, potpoglavlja, pasuse, pisane poštapalice, pa pride par pisanih prinova početih početnim „P“, itd… Međutim, i dalje zahtevaju uređivanje, lekturu, pripremu za štampu i šta sve ne, a kako slika govori hiljadu reči, imate sigurno knjižicu koja se sastoji od bezmalo 13.000 verba.  13.000 verba koji govore i više nego dovoljno o veštini Igora Jovčevskog.

Jovčevski je odavno „odomaćen“ u makedonskom stripu. Pored „Kratkih rezova,“ „Čuvara večnog svetla,“ i prve zbirke ilustracija „Mač, magija, Kolt i Stetson“ i gostovanja na raznoraznim strip projektima (dovoljno je reći „Ajvarmen“ i „Vekovnici“) teško je ne navići se na njegove projekte koji se samo nižu. Po nastanku izdavačke kuće „Strip Kvadrat,“ aktivnije se uključuje na domaćem terenu, te je naravno samo bilo pitanje vremena kada smo mogli da dobijemo novu knjigu sa ilustracijama. I dobismo je, a ona crno na belo kaže koliko Jovčevski nije pogrešio što se, pre toliko godina, kao mladić opredelio za strip.

Knjiga počinje obilnim tekstovima dr Boška Karadžova i Marka Stojanovića, dvojice potkovanih strip kritičara i teoretičara. Ali onaj po oči lepši deo kreće nešto kasnije, i podeljen je na četiri segmenta.

foto: Strip Kvadrat

Prvi se bavi epskom fantastikom. Jovčevski i sam naglašava koliko je veliki ljubitelj mača i magije od svojih početaka. Besmrtni Robert E. Hauard mu je ipak ostao na vrhu stvaraoca fantastike, te zato dobar deo ovog segmenta obiluje Konanom ili konanovskim radovima. Oteže baje sa mišićima, jedva pokriveni nekim krpeljkom, i mačevima koji bacaju Rona Džeremija u hroničnu depresiju ponosno stoje i zveraju bilo u čitaoca, bilo u daljinu, bilo u neku beštiju koju krate za glavu dok prsata gospojica stoji negde u pozadini, željna spasa i još po čega. Većina ilustracija ovde je već bila deo prethodne zbirke „Mač, magija, Kolt i Stetson,“ ali ima i par izuzetaka, poput ilustracija vezanih za njegov autorski strip „Čuvari večnog svetla“ i crteža rađenih za naslovnice knjiga. Jedan crtež je ranije bio i u makedonskom časopisu „Sindrom“.

Nekako predvidivo, ali nikako zaobilazno dolazi drugi segment, koji se bavi vesternom. Neretko je da su članovi generacije Jovčevskog rasli uz vesterne, bilo Leoneove, bilo one sa Džonom Vejnom. Kod Jovčevskog, pak, se vidi vestern gde su likovi življi, vispreniji, nekako puniji energije, iako su češće smešteni u pustinju nego negde urbanije. Pomaže i to što je ovaj segment prepun posveti – tu su ilustracije posvećene Moebiusu, Banetu Kercu, Branku Plavšiću,Darku Macanu i Dimu Ivanovu, junaku Teksu Vileru, te poznatim istorijskim ličnostima Divljem Bilu, generalu Kasteru i poglavici Biku Koji Sedi i zvezdama Viliju Nelsonu i Morgan Ferčajld. I naravno, dobar deo ilustracija je već bio deo prethodne zbirke. Ovaj segment se završava prilično visoko kotiran, ali je daleko od poslednjeg gde ćemo videti kauboje i indijance.

Treći segment, onaj holivudski, govori o zvezdama . Ovde će bogami biti nabrajanja: glumačka postava filma „Dobar, loš, zao“, te samo Klint Istvud, Sofija Loren, Odri Hepburn, Čarli Čaplin, Čarls Bronson, Elvis Prisli, Džon Vejn, Merlin Monro, Džejn Rasel, pobunjenici Džejms Din i Marlon Brando, jedno pet-šest Švarcenegera, te još par Istvuda, Robert Duval, Sem Eliot, Tom Selek, Kurt Rasel, Geri Kuper, i Kirk Daglas. Da. Sve te zvezde su prošle kroz olovku i pero Jovčevskog.

foto: Strip Kvadrat

Poslednji segment je kolekcija nasumičnih, „nesvrstanih“ drža—ovaj, crteža. Ima tu i kantri muzičara i naslovnica stripova, kao i preslatka studija njegove kćerke Marije. Najinteresantniji deo tu sačinjavaju ilustracije vezane za strip – Jovčevski je ilustrovanjem „počastio“ Velikog Bleka, Helboja, zbirku „Modus Vivendi“ Darka Bogdanova, svog originalnog lika Ajvarmena, Amneziju Filipa Andronika, sopstvenu zbirku „Kratki rezovi,“ i za kraj jedan plakat grupne izložbe makedonskih autora (na kojoj je učestvovao, naravno).

Pravo je pitanje zašto uopšte recenzirati knjigu ilustracija. Nije kao da se skroz bavi stripom, niti je knjiga u pravom smislu te reči. Ali postoji razlog. Baciti sopstvene radove na papir na ovaj način, izdato sa sve masnim papirom i riknom koja ne popušta, daje dodatni legitimitet već legitimnom crtaču. Ovo je efektivno portfolio pored portfolia, svojevrsni „best off“ kakav se predstavlja većim izdavačima kojima je potreban zanatlija koji voli to što radi. Što dovodi do drugog razloga zašto je ovo trebalo recenzirati – Jovčevski voli to što radi. Čovek uživa u ilustrovanju, i to se vidi skoro u svakom potezu. Bilo da su u pitanju portreti pravih ljudi ili fantastične kreature koje se kidaju i deru, crteži Igora Jovčevskog uživaju tu privilegiju da ih svaku do reda autor podjednako voli i da sve njih želi da podjednako obesmrti na ovaj način.

„Crno na belo“ je tek druga knjiga ilustracija Jovčevskog. Tek druga, ponavljam. Ne očekujte da ću reći „hteo bih treću odmah.“ Ono jes, bih. Ali bih radije da se vrati stripu i da isporuči neke od projekata o kojima i u ovoj knjizi lukavo namiguje. Što više Jovčevskog, to bolje. A u iščekivanju sledećeg, valjalo bi nanovo prelistati ovu zbirku, te ponosno odjahati u sumrak, sa sve prsatom nositeljkom mača i Džonijem Kešom koji pali treću cigaru zaredom.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).