Neretko se vodim pitanjem „Šta nama konkretno fali?“
O, fali nama masa stvari, od tek malo više novca do tek malo više slobodnog vremena, do tek malo više odmora. „Tek malo više“ tu figurira kao najmanji zajednički sadržalac – preciznije, kao tek malo viši sadržalac.
Ne fali samo nama. Fali i njima. Onim proverbijalnim „njima“, koji neretko nemaju lica, a imaju titule, zvanja, profesije i vokacije. Neretko imaju i odela, cipele, manžetne i dah koji je mešavina skupih mentol bombona i skupljeg vina.
Fali i onim drugima, kojim znatno više fali. Da li je to potrepština za uzgoj, izlučivanje, prokreaciju, život, smrt, post-smrti – ili post-života – svakako im fali.
A ne fali samo ljudima. Fali i predmetima, stvarima, objektima, tvorevinama, fizičkim kreacijama, materijalnim dobrima. A i materijalnim lošima. Ma, i materijalnim neutralnima.
I pazi sad ovo – fali i bespredmetnim stvarima. Fali idejama, mislima, žudnjama, čežnjama, emocijama, apatijama, haosu, redu, balansu. Praznini.
Fali ponešto svim racionalnim konceptima. Fali poštošta i iracionalnim konceptima. Pa i onim konceptima između (nit tamo, nit amo, nit to „tek malo više“).
A fali tek poštošta i onim konceptima koje ljudski um ni koncipirati ne može. Onovremenim, što bi Lavkraft rekao neeuklidskim, nepojmljivim, nezamislivim, neevociranim, neuvaženim.
I tako, u lovu za onim što zafali, pokatkad zalutam u kutke koji mi se čine interesantni. Jeste, i tu mnogo čega fali, i tu sam razmišljap šta zapravo tražim, i da li je to što tražim vredno potrage.
I to nešto sam pronašao na Instagramu.
Jedan ceo novi svet, kreiran iz umova brata i sestre, jedna priča o početku. Prezime je Videnov, a imena su Milana i Nebojša. Da li je to bitno? Tek malo više od svega ostalog, rekao bih. Jer njihova priča, njihov strip koji se samo preko IG platforme i može nabaviti – pa, ne nudi odgovore ni na šta. Nudi i on dosta pitanja. Dosta posezanja za odgovorima. Dosta kreacija proisteklih iz jurnjave za nečim što se traži.
Šake brata i sestre Videnov su posegle za olovkama – jednom standardnom i jednom zidarskom – i kreirale svet po imenu Maringoo. Kreirali su i gomilu naseljenika ovog sveta, sastavljenih od referenci ka našem, većem svetu. Ne odajem koje su, želim da se zapitate i da saznate sami.
Šake Videnovih su toliko motale olovku da je ceo jedan strip album iznedren odatle. Album čiji crtež, premda ne savršen (ali da je savršen, bio bi dosadan; ovako nas ostavlja da zaželimo tek malo više kvaliteta), idealan za ono što žele da prikažu, a dovoljan kao sredstvo da traže ono što ni ja do sada nisam našao.
I, šta nama konkretno fali?
Neću reći „ništa“, jer to je nadmeno i pretenciozno. Neću reći „sve“, jer bi bilo nerealno. Neću ni reći „tek malo više“, jer smatram da sam vas smorio tom sintagmom. U biti, neću ništa „reći“, jer ovo je tekst, a ne živi govor. OK, ajde da preformulišemo – neću vam napisati odgovor na pitanje šta nama konkretno fali. Nama fali svašta. To stoji i stajaće. Ali i ono što dobijemo – kao što je slučaj sa ovom slatkom, siblingovskom „Pričom o početku“ – vredi sačuvati. Tek malo više od večnosti, da imamo šta za prezentovati kada i naiđe neko i pohvali se da je rešio dilemu šta nama konkretno fali.
