(Ноћ. Mесец обасјао пољану на ивици шуме. По сенкама би се рекло да је старо сеоско гробље.
Две погнуте фигуре нешто напорно, уз хуктање раде. Чује се стругање лопате и тупи удари будака)
Први: Стандер бре малко да данемо душом.
Други: Ћути и ради. Само што нису петли а после се одмарај цео дан.
Први:Колко треба још у дубину?
Други: Док не кажем.
Први: Јел, а шта има у овај сандук? Да није, не дај боже, човек?
Други: Кам да јесте.
Први: Па шта има горе?
Други: Сто други ствари има горе. Боље да не знаш.
( Застане и исправи леђа)
Знаш како лако одлети глава.
Први: Лепо ме ували, баш ти фала.
Други: Ово да никад нигде и никим ниси споменуо.
Први: Ел тако. Е онда морам да знам. Чије је ово и шта је?
Други: Ћут бре сунце ти лебово. Знаш да сваки камен и дрво и травка и ова лопата имају уво. Оћеш да ми биднемо у ову рупу.
Први: Ако стављам главу на пањ оћу да знам што. Ако ти знаш морам и ја. Ако ти ланеш оде и мене глава. Зато причај.
Други: Копај! Не причај!
Први: Кажем ти сумљиво ми ово. Не ваља ништа.
Други: Копај кати велим!
Први: Ма јебала те лопата и будак. Еве ти па удри сам по овим камењу и бусикама. Идем ја.
Други: (Вади из џепа пиштољ) Одавде идење нема.
Први: Радисаве!
Други: ( Кроз зубе) Ћут бре стоко. Не помињи ми име ни у сану.
Први: Онда пуцај. Ја никад ништа противно и нељуцко нисам радио па вала нећу ни ноћаске. Или причај или пуцај. Бирај.
( Седају на ископану земљу и ћуте)
Радисав: Ис која си ти коњина сунце ти жарано љубим. Глај, сам што није свануће.
( Осврне се лево десно. Шапатом.)
Артије су у сандук. Артије. Јел ти саде јасно.
Први: Артије!?
Радисав: Јесје.
Први: Па каке то везе има? Шта то значи?
Радисав: Богоје немој ме зајебаваш ко бога те молим. Значи, рекли ови озгор да је то опасније од бомбе и има да нестане да нико никад више непомене.
Богоје: Па што ји не спалише него ми будачимо водена ки лудаци.
Радисав: Не знам. Питај њи. Ајд да ово завршавамо па да бегамо.
Богоје: Ваљда ће некад некоме за нешто по ради нечега да затреба. А?
Радисав: Ваљда.
Богоје: Мора да су спискови и тапије… од ови…
Радисав: Ћут!!! Немој да ме тераш да те сад овде преквитам ки зеца.
Ди ми тебе дадоше сунце им жарано. Узимај лопату да затрпавамо. Енега лечка почиње да се бели.
Богоје: Ајде. Јел, а ди смо ми? Ди су ови што нас довезоше? Дал нас чекау?Јесул горе у шуми? Како знамо да се вратимо?
Радисав: Све је контролисано. Ради.
( Убрзано набацују земљу преко предмета који су ставили у ископану рупу.)
Богоје: Како ће запантимо ди је?
Радисав: Ти глеј своа посла.
Богоје: Да бројимо тамо до стене. А? Да коракамо ај? И доле до оног ораса. Да ставимо неку путачу?
Радисав: А што да пантимо?
Богоје: Па да су тели да нестане и да се никада не зна они би га спалили.
Ово знање ће неко некад дебело да плати.
Радисав: Па јес. Неки ће да плате главом а неки …
Богоје: Јел, а што си ти понео пиштољ.
Радисав: Тако. Причекајдер ту.
Богоје: Ди ћеш?
Радисав: Причекај кад ти казујем ки човеку.
Богоје: Радисаве.
Радисав: Ој!
Богоје: Ти си то канда решио да мене елиминишеш?
Радисав: Јок ја.
Богоје: Само ти није пало на памет да, ако је ово од толког значаја, и тебе ће да уклоне. Нас су већ прецртали. Ми смо им сведоци за важну ствар. Они сам чекају у шуми да не елиминишу. Јел, ел онај твој тетак из Горњу Црнућу беја нешто мало код ови…
Радисав: Који бре тетак. Шта балусаш бре.
Благоје: Онај што му низашта, због девојке само, смакли сина јединца око Тривундана а нашо га у мају испод лисја доле код Криве Косе…
Радисав: Благоје на шта циљаш. Пази на сваку реч. Глава нам је о концу.
Благоје: А отац од моје стрине убијен из мрака, Ђука, на балвану преко вира у Речанима. Једном пукло и никад се не сазна кој је…
Радисав: Благоје нашта циљаш сунце ти јебем лебово.
Благоје: Циљам Рашо да нема случајнос и да ми неће петле да дочекамо. Нисмо ми њиови. Нисмо ми случајно с ови будаци овде. Сумњају. После овога неће сведоци да им требају. Обавимо посо и … по кратак поступак.
Радисав: Шта баљезгаш бре.
Богоје: Баци пиштољ у рупу ако нисам у праву.
Радисав: Прекини бре. Затвори њушку.
Богоје: ( Хвата за руку Радисава) Немој да си луд. Ни тебе неће да пусте. Дај ми молим те пиштољ. Немој да се за туђе интерсе у овој мрклини убивамо.
Радисав: Пуштај бре!
( Гурну руку у џеп и извуче пиштољ)
Пуштај ћу стварно да пуцам.
( Богоје се чудно изви и зари му нож у стомак. Уз јаук Радисав два пута опали из близине у Богоја и обојица падоше преко рупе у коју су закопали сандук.
Зачу се трчање и појавише се два војника.)
Први војник: У јебем ти панаију. Трчи до команданта и јави му да су се ове будале поубијале. Нек одма пошаље Белицу, еве га са упрегнуте волове горе у Шљивику.
( Други војник без речи отрча у ноћ. Војник загледа ову двојицу згрчене на земљи у самртном ропцу.)
Војник: Које будале. И шта ли су то ноћас радили овде. Мора да су из истог села па се због старих рачуна поубијали. Шта су копали мајку им сељачку. И то под стражу. Боље да не знам.
( Лавеж паса а онда се чује се клопарање точкова воловских кола.)
Војник: Белица еси ти?
Белица: ( Само глас) Ја сам бре. Шта је то тако итно да прежем волове ноћоми да дреждим по овим врзинама.
Војник: Ћути, не питај. Долази овамо, има шта.
Белица: Ди се ноћаске ркћете по тим гробљу сунце ви калаисано…
(Петао у даљини кукурикну.)
