Никада ми се није допадао бледуњави клемпави Кафка. Фалило му је још једно парче белог папира на коме би писало: “Јозеф К. је устао и потрчао. Трчао је лаконог и слободан док су му топли сунчеви зраци са истока грејали душу.”
Увек ме је нервирао тај бледуњави мастиљар јер ми се неким чудом и тада чинило да пише о Србији.
Стојимо пред великим светом сићушни и уплашени као пред великим бесним псом. Пружамо му масну кобасу очекујући да ће коначно да се појави неко, неко наш, и рећи – шибе! Али никога нема и бесни пас се већ облизује. Размишља шта ће прво.
Како ствари стоје спојили нам се прошлост и будућност. Од садашњости није остало ништа. Само танка нит којом као акробате идемо изнад понора. Кроз магичне очи Орвелових машина закорачили смо у следећих сто година самоће. Из тих црних кутија сваки дан навиру пророци, чудаци, чаробњаци, лакрдијаши, улазе нам у душе, трују их. Убедили су нас да смо убеђени. Убедили су нас да смо велики, храбри, снажни. Да смо спремни. За шта ? То су заборавили да нам кажу.
Сањам. Са модрих Камнишких Aлпа у љубљанску котлину лагано сипи пурпурна светлост. Додирујемо сутон прстима, играмо се њиме као са лептиром док седимо у ресторану “Неботичник”.
Сањам Максимир како тоне једног јесењег јутра у сребрне таласе магле.
Сањам једну ноћ младости преливену вином у некадашњем сарајевском хотелу “Бристол” и блиставе очи једне Сабине.
Сањам да сањам.
А више ништа не постоји.
Само велики бесан пас режи испред нас. Његове ситне, крваве очи и задах смрти из чељусти.
Узећу мотку и распалити га по њушци. Знам, нико неће доћи. Још дуго. Распалићу га по балавој губици: шибе џукело!
Ипак је тај Франц погрешио.
Требало је на крају да напише нешто лепо и патетично. Рецимо: “Устали су и потрчали ка сунцу у даљини. Лаконоги и слободни”.
