Кад неко умре, ја се обрадујем. Не, то није радост туђој несрећи, већ радовање погребног радника сусрету са новим послом. Једино гробари као мој отац живе од смрти, на сву срећу од туђе.
Откако ме је отац вратио из Београда у Сефкерин пре два месеца, како би ме склонио од студентских демонстрација због којих нисам положио ни један испит на Филозофском факултету, нико у овом селу није умро. За столом, док је мајка питала шта би могла сутра кувати у складу са средствима којих је било све мање, након критике мог лошег учења бисмо на моју срећу, све брже прелазили на враћање времена од ове у назад, почевши од ове шездесет и осме, и на потрагу за тако дугим периодом без икаквог смртног случаја у селу.
Отац осим прављења сандука и осталог асортимана потребног за достојно загробно обележје, ништа друго није радио. Од столарије је било слабе вајде, уосталом због лоше зараде од ње је и прешао на погребну опрему. Мајка је била углавном зауезета кухињом и баштом, где смо јој се по правилу придруживали сестра Вишња и ја. За сладолед који је у току лета био опште добро број један, Вишња и ја смо се сналазили најчешће тако што смо брали зову, а онда је продавали човеку из Панчева који је од ње правио сок. Са тим новцем се чекало вече и ред испред Бехљујеве посластичарнице, која се налазила тачно на месту некадашње кафане, у народу прозваној Хефталица, у част конобарице Мице која је услед слабе имуности на непристојне понуде имала идентичан надимак.
До пре недељу дана, оно мало пара што смо Вишња и ја зарађивали ми је било довољно, све док нисам почео да шетам са Радмилом. Била је три године млађа, живела је у улици на самом крају села и пре заиста није била ништа посебно: лице јој је било пегаво, а тело равно и са широким струковима као контрабас, без икаквог адута који би код посматрача изазвао било шта осим равнодушности.
Као да је друга особа била у питању када сам је видео то вече, на сеоској слави, док је куповала семенке испред дома културе. Била је виша него пре: тело јој је овог пута било идеално обликовано као виолина и обогаћено облинама; а лице ослобођено пега, док су га прекривали праменови косе боје лудаје[1], чије је семенке куповала. Док сам је гледао, изгубио сам осећај за све око себе, па и за сладолед који испао из корнета, из моје десне руке која је као и лева била спуштена уз тело. Сутрадан сам отишао са Вишњом на њену фолклорну пробу и добио прилику да приђем Радмили, која је исто ишла на фолклор. Нисам могао после да докучим шта је утицало да одмах пристане на сладолед после пробе: да ли је то било неко њено раније симпатисање или је то било хвалисање како сам леп и паметан момак од стране моје мајке или тетке која је била наставница математике у нашој школи.
За време боравка у Београду сам се додатно научио лепом понашању, поготово према девојкама, те сам и оно мало новца потрошио на Радмилине и моје сладоледе које смо јели свако вече док смо шетали. Од ћалета нисам смео да тражим, ем што нисам заслужио, ем што нема посла па одатле нема ни пара. Зато сам Радмили морао да саопштим да се пар дана нећемо видети јер имам доста да учим, а да ћу јој се преко Вишње јавити када будем завршио, односно када будем дошао до неког динара.
И баш јуче, када су сви поверовали у тврдње власти, да Онај одозго не постоји јер нико већ месецима није умро, прочује се по селу да је умро Ђура Караш. Када смо сели за сто, на лицима нам више владало олакшање него радост. Ћале је почео да прича како га стварно није видео већ дуже време. Ђура се као многи Цигани, бавио прављењем метли и плетених корпи, које је знао да окачи по пет-шест комада на леђа и продаје по селима. Када сам боље размислио, стварно га ни ја нисам видео доста дуго, поготово да иде вичући селом мрка лица, са све корпама и метлама на леђима.
Док смо причали о Ђури очекујући да се неко његов појави, наш разговор је прекинуо Мишков лавеж упућен некоме ко је управо ушао у наше двориште. Након што је ћале ућуткао Мишка, увео је у кућу Ђурину ожалошћену жену Валику. Валика је са собом повела две унучице, које је Вишња убрзо извела на терасу како би им показала мачиће и омогућила старијима да обаве посао. Испоставило се да се Вишња у мом одсуству научила шта је њено задужење када муштерије дођу у нашу кућу, и то је радила са већ видљивим искуством.
Мајка је послужила Валику и оца ракијом и придружила им се за столом. Ја сам стајао на вратима и посматрао их: Валика је причала о ономе због чега смо знали да је овде, притом је давала утисак као да на тај разговор троши последње атоме снаге. Отац је само ширио руке и упућивао јој утешне речи које из његових уста обично делују као излизане фразе, с обзиром да их користи ко год да дође. За њега су сви били исти, али у разговору са Валиком сам могао приметити искрено жаљење.
„Од прошло лето ми Ђура није била како треба. Почела да кашље, да буде лоше кад једе. Кад дошла зима, он се слабо облачила и ишла да ради. И говорила њему Валика, али не, Валика досадна! Валика само прича! Ја сам му давала нешто да буде боље, али nem tudtam [2]шта је било њему. Nem tudtam! И говорила сам да иде у амбуланта, али bassza meg[3], нисам успела да га натерам да иде код доктор. Ни пре, ни сад! Кад сам га терала за плућа, он ми каже: Руди ме чека. Кад нисам умрела! И тако сваки пут каже: Руди ме чека. Bassza meg Rudi!“
Док је спомињала некаквог Рудија, погледи оца и мајке су се често сусретали, али су и даље слушали Валику очекујући да пређе на оно због чега је дошла, што се убрзо и десило након што се примирила. Након што су се договорили, Валика је извадила новац из џепа сивог платненог прслука за најскупљи сандук и крст, иако није желела да их погледа када јој је отац то понудио. Када је изашла из куће, позвала је унучице, Силвију и Лидију, које су дотрчкарале до Валике, а потом су заједно изашле из нашег дворишта.
Када се отац вратио у кућу, рекао је да ћемо заједно обавити посао око сандука и крста, али да прво одем у парохијски дом и обавестим попу Момира да ће први пут после дужег времена уз опело испратити некога на онај свет. Уместо да ме обузме радост што ћу увече добити који динар, притом заслужено овога пута, обузела ме је радозналост: Ко је уопште тај Руди?
Када смо сели за сто, коначно да ручамо кромпир и батаке који су се охладили, упитао сам ћалета што су се он и мама тако гледали при спомињању Рудија? Ћалету нису сметала пуна уста меса са оглоданог батака.
„Ту где данас Бехљуј данас држи посластичарницу, некад је била кафана Бећарац, иако су је људи звали Хефталица, по Мици Хефталици. Шта се ти мешаш? Пусти да испричам детету… Ма није Мица битна овде, њу су још за време рата одвели неки Руси и никад је више нико није видео. Е, у тој кафани ти је пре рата Ђура, док је био млад, свирао са својим побратимом Рудолфом. Да! То ти је тај Руди… Рудијев отац је био познати трговац коња из Качарева, тамо су ти пре рата живеле Швабе. Шта знам, и твој деда је са њима трговао, били су фини људи, али тешко си ти са њима могао нешто да се мешаш. И од једном, Ђура и Руди побратими, где је један – ту је и други. Нико не зна како су они постали тако добри, неко каже да је Ђура спасио Рудија док се давио у Тамишу, неко каже да је Руди спасио Ђуру јер је хтео да се куропеца на некој свадби… Ма знам, и ја кажем да куропецања нема већ одавно. Него да наставим: Ђура ти је био мајстор за хармонику, а Руди за виолину. Свирали су свуд по земљи, ишли су и у Румунију, требали су и у Бохемију, али тад већ Хитлер заузео Чехословачку, а ти знаш шта су они са Циганима радили… И свирали су они тако до рата, док нису дошли Рудијеви рођаци са шлемовима и шмајсерима, које ни он није волео како се причало. И причало се да га је отац, ваљда од срамоте што му син свира са Циганима, натерао да се пријави у војску. И овај шта ће, морао је да се пријави, и то у дивизију Принц Еуген. Чуо си за њих… И један дан ти тако Рудијева јединица добије наређење да цео цигански део села спали и људе постреља. Мислим ’42. да је била… И сад, не знам ја баш како је то било, али углавном успе Руди некако да спасе Ђуру и још пар њих, док су све остале побили. И сви су мислили да је и Ђура убијен јер се Руди у Хефталици није трезнио данима, све док их нису послали негде на терен, ваљда на Копаоник. И после га дуго нико није видео све до ’44. када се део њих вратио овамо. Кад су партизани и Руси ослободили Београд, овамо је дошло пар камиона с партизанима, међу којима је гле чуда, био и Ђура. Тражили су групу Немаца која се сакрила на неком салашу између Глогоња и Црепаје. И уз доста муке су их средили, кад су их пронашли. Кад су се враћали овамо у село, водили су са собом двадесетак заробљених међу којима је и Руди… Да, видиш шта је живот. И шта ће, после су их стрељали и све их закопали на крају села, тамо где су оне две велике липе… Да, и Ђура је сирома стрељао. Не знам сад баш да ли је он лично пуцао у Рудија, али није ни битно… После су дошли и Руси, и то неки с очима као Кинези. Кад су продужили даље, тад су са собом одвели и Мицу Хефтали… Добро де, жено! Углавном, пошто је Ђурина јединица стигла скроз до Мохача ја мислим, тамо ти нађе он Валику и она њега мало врати у живот. Кад се рат завршио, доведе он њу овде, а она тад ни да бекне српски. Ни да бекне! Но, није битно, споразумели су се они добро: роди се прво, ал сирома одмах умре. После неког времена, оп! Роди се и друго, ал опет и то умре… И по причи, Ђура је тад ону његову хармонику што је носио са собом продао и од тих пара направио споменик за Рудија, ког је ископао из оне рупчаге… Па ваљда га је преко оне плочице препознао, јер тамо где су их закопали нико није ишао, а до тад су све Швабе и протерали. И тако ти испод оне липе никне Рудијев гроб, са све спомеником. После су Ђури замерали ови из партије, сва срећа није му се то обило оглаву кад је било оно са Стаљином… И затрудни Валика опет, са Бисерком и она претекне човече… Шта кажеш жено? Да! У Немачкој ради Бисерка, па шта мислиш одакле им за најскупљи сандук? Ее да, сандук! Ајде дижи се и бриши код попе! Колико ти треба? Може, ево ти!“
Под утиском Ђурине животне приче сам био све време након што ју је ћале испричао и потом ме послао у парохијски дом. Ипак, био сам довољно прибран да га питам за паре, које сам на крају и добио, као и да кажем Вишњи да ћу са њом поново ићи до дома културе. Док сам шетао селом, мислио сам само о Ђури Карашу и Рудију, највише о томе да ли је Ђура убио свог најбољег друга који му је притом спасао живот?
О њима сам мислио све док нисам заокрачио у улицу којом сам шетао са Радмилом вечерима уназад. Ђура и Руди су место у мојим мислима препустили Радмили и мени. Желео сам нешто више од причања о животу у Београду, о игранкама и биоскопима. Желео сам да је пољубим и милујем је по телу, да се између нас као жене и мушкарца роди слобода, која је у Београду била већа, а о којој је она могла да сазна нешто само у филмовима.
Појавио сам се са Вишњом у сали за време паузе, између две групе које су имале пробу те вечери. Стајала је у кругу са још неколико девојака. Након што ме је приметила, из њиховог правца је допирао кикот и смех, који је позивао мој поглед ка њима. Имао сам и шта да видим: њено насмејано лице је било сасвим румено. Када је друга група почињала са пробом, у којој су биле Вишња, а и девојке из Радмилиног друштва, она је кренула ка излазним вратима. Пребацио сам тексас јакну преко рамена и кренуо за њом.
Напољу је било хладњикаво, а касни августовски ветар јој је носио косу која као да је плесала по њему и дозивала моје прсте да им се придруже у тој игри. Пошли смо заједно по сладолед. Док смо га чекали, и даље је била румена. Питала ме је да ли сам научио оно што треба? Узвратио сам јој питањем да ли жели да је ја нешто научим? Насмејала се, свесна да је све руменија и руменија, а потом је скренула поглед док је горњим, блиставо белим зубима притисла доњу усну.
Узели смо први пут сладолед са укусом јагоде. Шетали смо и причли о песми Осмијех коју пева Група 220, а коју је чула данас на радију. Рекао сам јој да се сигурно ради о њеном осмеху и почастила ме је њиме. Нисам могао више да издржим: испустио сам сладолед, зграбио је и пољубио. Иако знам да је то желела, била је затечена неколико секунди док и она није испустила свој и загрлила ме. Отишли смо потом на тополу иза поп Момирове куће, која је служила као клупа и љубили се сигурно сат-два, док су нам друштво правили зрикавци и комарци. Од траљавог на почетку, њено љубљење је постало боље од свих усана које сам пољубио у Београду. Отишли смо потом по још један сладолед, које смо појели док сам је пратио кући. Застали смо испред њеног дворишта, док се са осветљеног прозора указивала силуета њеног оца како шета у круг. Пре него што ме је пољубила и ушла у двориште из ког је допирало светло, позвао сам је да сутра око пола два дође код мене да јој покажем грамофон. Климнула је, пољубила ме и утрчала у двориште. Док сам одлазио, чуо сам вику њеног оца како је упозорава да јој је то последњи пут да долази после девет.
Сутра сам са мајком и оцем отишао код Ђуре кући, да га испратимо, док је Вишња отишла код тетке. Из минута у минут, у Ђурином дворишту је било све више и више људи, а онда се испред једине нове куће од цигала, окружене чатрљама, зауставила буба какву сам, од свих присутних, видео вероватно само ја. Ех, бар да сам је и возио. Из ње је смиреног лица истрчала Бисерка којој су у загрљај пошле ћерке, а потом су све заједно ушле у кућу где се налазио Ђурин леш. Када је изашла да се поздрави са присутнима, убрзо је стигла до нас троје и након изјаве саучешћа, рекла да ме никад не би препознала колико сам порастао, док ме је руком показивала од када ме и каквог зна.
Попа Момир је дао знак и поворка је кренула ка гробљу које се налазило на другом крају села. Педесетак људи је било у њој, са жељом да Ђуру испрати на починак. Моји су стигли да се запричају са људима чије им присуство није било често, али у поворци ваља прекинути непријатну тишину са било ким. Искористио сам њихово одсуство пажње да напустим погреб и запутим се ка својој кући.
Моји се свакако неће љутити јер сам одрадио све што су од мене тражили. Ваљало би да сада урадим нешто и за себе.
Неће се ни Ђура љутити: њему је најбитније да ће га испратити његови најмилији због којих је био срећан што су сада ту једно уз друго. Још више је био срећан што ће га коначно дочекати Руди.
И коначно ће моћи поново да свирају заједно: Ђура хармонику, а Руди виолину.
Баш као што ћу ја на Радмилином телу, као на виолини засвирати уздахе.
Око наше зграде су почеле да се рађају нове. Од буке које њихово рађање производи је било најпаметније сваког викенда бежати у Сефкерин. У Београду ћеш увек моћи да пронађеш нешто због чега ћеш пожелети да побегнеш из њега.
Како дође петак, ми се спакујемо и збришемо на село. Радмила је успела некако да замени смену, док сам ја у био на летњем годишњем одмору и чувао Гордану углавном. Након краћег одмора и кафе смо се сместили у већ спремној буби и запутили у неке тише крајеве.
Међутим, ни у Сефкерину данас неће бити тише. Тамо се управо одржавала једна од две славе које село бележава: постојала је црквена која је занемарена; и ова у част бораца која се данас обележава вашаром и концертом.
Тих година је по селима Војводине свирало мноштво група, а код нас ће ове године свирати Рибља Чорба, која је ове године издала прву сингл плочу, а њихова песма Лутка са насловне стране не силази са радија. Радмила и ја смо се радовали концерту, мојим и њеним родитељима, док се наша Гордана радовала колачима које баке спремају и игри са животињама. Пре концерта ћемо отићи да погледамо приредбу коју Вишња са децом припрема у школи.
После ручка, Радмилини родитељи су повели Гордану код себе, да јој покажу шта су то јарићи. Договорили су се да око седам дођем по њу. Наравно, ја се ту ништа не питам и спремно чекам да извршим наредбу.
Када сам ишао ка њима, видео сам да су улицом у коју треба да скренем, прошла два мерцедеса, један бео и један браон, и запутили се ка излазу из села. Колико су јурили, успели су да надјачају звук трактора који се кретао другом страном друма.
Дошавши по Гордану, док сам је чекао да јој Радмилина мајка спакује колаче, угледао сам низ двориште куће која се налазила на крају села, видео сам две липе иза којих је сунце требало да зађе. Никада до тад то нисам приметио, иако сам сто пута тамо упућивао поглед. Поред те две липе су била паркирана управо она два мерцедеса: људи из њих су нешто тамо копали, док је ископане земље било све више. Моје посматрање није прекинула ни Гордана, која ме је ухватила за руку.
„Тата, хајде идемо!“, рекла је повлачећи ме ка капији. Тешка срца сам морао да напустим тај призор и кренем ка мојима.
Док сам причао са Горданом о јарићима, и даље сам мислио о томе шта су они људи копали? Када смо требали да скренемо десно, код продавнице која се налазила на самом углу, поново сам угледао та два мерцедеса, паркиране један иза другог.
Нисам стигао ни да трепнем, а већ сам се сударио са женом која је излазила из продавнице. Била је то Бисерка.
„Ти? Нисам била толико година овде, и опет сам те срела?“, говорила је изненађено што се нисам променио. Питала ме је јел то моја девојчица и потом јој, уз моје противљење дала нешто пара да купи себи нешто у продавници.
Један од оних људи и аутомобила јој је добацио нешто на немачком, а она кратко узвратила. Упитао сам је ко су ти људи.
„Знаш,“, вели. „мој је ћале, кад је био млад имао доброг друга, а ово је његова сестра и ње…“
„Знам, чуо сам за то!“, прекинуо сам је. Све ми је било јасно. У браон мерцедесу седела је стара жена, са још једном млађом и једним младићем. За ауто је била прикачена приколица, у којој се налазило нешто исувише габаритно.
Младић јој се поново обратио на немачком.
Слегнула је раменима и окренула се ка возилима, која су се за неколико секунди изгубила у непознатом правцу, са Рудијевим ковчегом.
Највероватније.
Када смо се Гордана и ја вратили, Радмила је приметила да сам замишљен. Док смо вечерали, питала ме је отворено, док сам се ја невешто правио да није ништа. Њен израз лица је одавао сву бригу која се увукла у њену главу.
Жене су то.
Када смо нас двоје сами кренули ка центру, морао сам ту њену бригу да прекинем: испричао сам јој исту ону причу коју је мени испричао отац пре равно десет година. Одахнула је схвативши да је све у реду, и пољубила ме, док се испред нас створила Бехљујева посластичарница.
Било је то тачно десет година како сам је први пут видео онако лепу, а да нисам примећивао ништа друго око себе. Погледао сам је поново: њено тело је и даље било као виолина, а лице лепше него икад упркос борама које јој ништа нису могле.
Успео сам на уличном осветљењу да их избројим у себи – десет.
За сваку годину уз мене по једна.
Десет година, то није мала ствар.
Сигурно је заслужила један сладолед од јагоде.
[1] Бундева, локални израз
[2] Мађ: не знам.
[3] Мађ: *еби га.
