Sokolovi moji,
Poranih jutros, a nije da moram. Drugo je bilo kad nas puna kuća beše, ali tako sam naučila, a valja se, danas je Sveta Nedelja.
Napadao prvi sneg pa odžak neće da povuče, vrati se onaj dim te pravo meni u oči. Od dima krenuše suze a ja ih brišem, pa mi lice osta garavo. E, kako biste se kao mali smejali kad me takvu vidite.
A kao da ste do juče na ovaj dan trčkarali oko mene. Još uveče biste spremili sa čime ćete me vezati. A ja vas pustim, tako se valja, Materice su. Onda vam kažem da iz džepa uzmete bombone koje sam tu sakrila, pa da me odvežete da vam spremim sve što volite.
I jutros poranih, pa kad se vatra razgorela okadih kuću i našu ikonu. Pomolih se za zdravlje, znanim i neznanim i za vašu slogu. Onda napravih uštipke, čini mi se nikad mi lepši nisu bili. Razrudeli se, dišu. Umesila sam pogaču i rolat sa džemom, a danas ću da savijem i jednu pitu krompirušu. Neka ima sve ono što volite. Neka ima, praznik je. Radost je majci da spremi, pa i kad niste tu, nekako mi se čini da ste mi tako uz mene. Ponekad nedeljom skuvam čaj, naspem sebi, pa onda i za vas, u ono crveno lončence sa belim tufnama za Anđu, a u plavo za Đorđa. Sedem za sto, pa se sita sa vama ispričam.
Ne morate vi kraj mene sedeti da biste sa mnom bili. Deca su majci u srcu i venama. Imate svoje kuće i poslove, kao što sam i ja morala vas gajiti i kuću gledati. Gde god vi meni bili, moli vas majka, i zaklinje današnjim praznikom: nikad ne zaboravite da ste pod istim srcem ležali. Rodih vas da jedno drugome budete zakletva i toga se nikada nemojte odreći. Samo će tako majka s mirom živeti, i na ovom i na onom svetu.
