Није се женио, ко зна због чега, о томе никада није причао. Оседео је , остарио, осамио се, живот му се дефинитивно свео на пар кафанских пријатеља. Годинама је подстанар а више од десет година је при врху свих стамбених листа које су прављене. Претицали су га и гори и бољи. И домаћи и дошљаци. И они са много деце и социјални случајеви, са парама у банци и имањем на селу, родбином на важним функцијама, руководиоци, кадровици, миљенице директора, пословођа, председника стамбених комисија, партијски функционери, здрави и болесни, а он увек при врху. Самац, без кучета и мачета. Никоме важан, никоме потребан. Да ствар буде још гора по природи тих , вредан и, што је најгоре, поштен. Губитничка варијанта како год да окренеш.
А онда, при крају прошле године, добио је гарсоњеру. Високо поткровље. Није веровао својим очима. Ко зна како се то догодило. Неко је погрешио, посвађали се па из ината дали њему…ко зна. Али, било како било, решење је ту. Још, како кажу правници, да прођу сви ти рокови и да се нико не жали па да своје отрцане самачке ствари пакује и коначно уђе у своје. Као што је ред частио је. Поквасио. У „Златном буренцету“ и вињак и ћевапи и пиво.
Е, па сад да те оженимо и готов човек – шалили се на његов рачун а он поцрвенео ко дечачић…а опет, ко зна, са станом је много лакше. Али, знали сте, код таквих увек има оно али, у ту гарсоњеру се бесправно уселила нико други до његова колегиница Рушка. И свима поручила да одатле могу само мртву да је иселе.
Миран и тих, па још и поштен, ћути наш јунак приче. Написао жалбу и чека. Хладно му око срца. Тридесет година је Рушка најлепша жена у фабрици. Сви су се о њу отимали а и она се није много бранила. Четири пута удавала. И сада, са педесет година, лепа. Крупноока, сјајноока, врца око ње кад уђе у погон. Младићи се за њом окрећу. Не би јој дао дваес пет. Више пута је добијала стан, привремени смештај. Директори јој додељивали а после или би их сменили, или би их она променила, или би се развела па стан одлазио другоме. Има она и неку кућицу са двориштем код Мале ваге, наследила од неког, али то преписала зету и ћерки. А сада на Болетову муку ударила.
Он ћути, ништа јој не помиње, она ћути, само неки пут севне преко машине оком према њему, кад је он не гледа. Он се склања као да јој је нешто крив. Непријатно му. Шта да јој каже.
Јутрос је тај дан. Одлучује се по жалби. Суочавају се он и Рушка. Обријао се , попио кафу , обукао своје најновије одело, које је купио за неку свадбу пре десет година. У огледалу други човек, стар и уморан. Готово да се не познају, гледају се као странци. Цео живот му пролете кроз главу, а Рушка у свакој слици. Сећа се свих синдикалних забава, прослава, путовања. Сећа се њених ватрених поцупкивања у колу и скакања по столовима, њених раскалашних облина. Увек прва у свему, неуморна, насмејана. Ништа је никад није сломило. А сада туђе отима. Шта ти је живот. Отвори прозор и гледа град. Са дванаестог спрата. Дође му по некада да скочи доле, да полети. Гледа људе на улицама. Ситни. Каква ли њих мука мучи, пита се. Невољно креће у фабрику. Ноге као од олова. Лифт не ради. Лош знак – прође му кроз главу. Свраћа у „Златно буренце“ да са другарима дрмне једну. Да се охрабри. Зна да је ово најважнији дан у његовом животу .
Пред комисијом је углавном ћутао. Све сам ту написао, ја мислим да сам у праву, шта још да кажем – невешто је муцао. Рушка само сева. Сто заслуга својих се сетила и подметања и … али док је причала стално је у њега гледала. Боле склања поглед или гледа у ципеле. А онда је председник стамбене комисије рекао да је Стојановић, то јест наш Боле у праву и навео је рок у коме стан мора да буде ослобођен. Рушка је клонула, ућутала, почела да плаче. Боле није знао шта да ради и како да се понаша. Онда је она устала и погледала га право у очи: Ја нећу да се селим а ви како хоћете. Имам предлог – да Боле и ја живимо заједно! Сви су почели да се смеју једино је Боле ћутао. Све му се окренуло. Отворио је врата без речи и изашао из канцеларије.
И, шта је било – питали су га његови у „Златном буренцету“. Боле ћути.
Па реци нешто мајку му. Дупли вињак-рекао је Боле. Како су одлучили, јеси рекао нешто кад је предложила да живите заједно у стану? Боле ћути. Реци бре не мучи нас више. Ај живели, каже Боле. Е људии – крсте се његови пајтоси-и тако, само си ћутао. А шта да кажем? Па ја њу волим тридесет година, еј тридесет година је волим, због ње се нисам оженио, због ње нисам отишао на боље радно место … и никад јој нисам рекао..и све то тако било па прошло и шта сад да јој кажем сунце јој њојзино – скоро шапатом заврши Боле са очима пуним суза. Сада пајтоси ћуте. Гледају га, па гледају кроз прозор, па њега, па кроз прозор… Мицо још три дупла викну један. Седе тако стари другари у малој кафани крај пруге док дан лагано пролази крај њих.
Е људи, уздахне дубоко конобарица Мица и сипа још три дупла.
