fbpx

žika ranković – skica za jesenju sonatu

Ја нисам боем

ако умирем у нашим улицама

ако су ми руке дивље

ако ти пијан грлим осмехе

и крадем мисли

ове вечери јесен ме прогони

пси залутали у наша ћутања

неостварене додире

крај војне куглане

старог ораха у твом дворишту

на свечаним ручковима код твојих рођака

прогони ме то изгубљено време за љубав

уселила се туга у вечерње сате

што се котрљају пустим улицама

не умем више име да ти изговорим

да не заболи та празнина

испуњена твојим ликом

витким ногама

и кретњама птице

не умем вечерас да самујем

за усамљеност је потребно двоје

нешто мало добре воље

плоча што пуцкета на старом грамофону

време плакања чарлс реја или присли

прашњави сендвичи у пола два

и кока кола за две чаше

уселила се туга у вечерње сате

па ми се чини

све хоће да ми те украде

ова јесен

њени плодови жути

да им краљица будеш

или љубавница

да их штитиш од вењења

ти курво витонога

љубави моја

пале се светла

у улици приштинској

у овом делу света

ноћас ће падати

кише и звезде

и биће местимично тужно

животе ништаријо

кога да волим после Ане

напићу те ноћас као подло штене

и бацити у арену

нека те растргну дивље звери

и ветрови

кога је брига за такве хулигане

у бифеу сушица

отимају се пијанци

око празне флаше

а напољу кише лију

кише октобарске

низ приштинску

колубарску

стару челопечку

као да су се све мутне воде

овога света

слиле из неке ђавоље материне

над овај убоги град

чујеш ли Ана

ветрови повијају старе кестенове

слутим смак света

потоп

јер сударају се планете изнад жежеља

и модри зидови ноћи

руше се над градом

режи јесен

притешњена

уским улицама крагујевачким

режи као псето

ко смо ти и ја у овој ноћи

моја соба

пркосно црна у тој мутној води

и ти под прозорима

питаш се

где ли је сада … учиниће нешто са собом

боже

светла су погашена

и све је пусто

чему тај страх

и те лажи

љубав није птица да одлети

ти си сада туђа жена

и неко те чека

љубав је или црна или бела

крвави нож или неверна жена

када се једанпута оде

престају да постоје

све оне мале обичне ствари

које смо измислили као сведоке

првог пољупца и прве шетње

крај неке

сада тако далеке и нестварне обале мора

које је ишчезло са свих меридијана

волео сам те

једне јесени крагујевачке

у бледој светлости лажних метроа

и возова што су тутњали око нас

пуни неке недокучиве сете и симбола

вечерас се ругају сенке лицу које бледи

нека ветрови не гасе свећу изнад мога чела

вечерас дрхте изгубљене кише

и немир лишће кваси

и ове ноћи возови пролазе

стотине празних возове

јури кроз неке слепе тунеле

који не воде никуда

знам шта ћу

устаћу и затворити прозор

јер већ је хладно

последњу цигарету сам одавно угасио

ако си ту

иди кући Ана

прсти ми дрхте

а ти то знаш да разумеш

лаку ноћ Ана

лаку ноћ

љубави

 

Žika Ranković
Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.