ŽIVI INKUBATOR
Vidu Jokovu, Cetinjaninu naopake naravi, objutrilo se ka’ poijednome Crnogorcu. Dobro se primaka’ pedesetoj, a cijeloga vijeka niti je što učio, nit radio, niti se ženio. Samo se premješta’ iz lada u lad, s kreveta na otoman, iz pivnice u kafanu… A toga, da’ je bog, u Crnu Goru nikad nije falilo. Vele e mu je „Grand“ bio druga kuća, a „Lokanda“ ka’ tazbina.
Za neučenje Vido se pravda’: „Pametnija je obična no školovana budala.“ Za ženidbu je ima’ izgovor: „Kako da uzmem onu koja bi uzela mene!?“ A često je pjeva’: „Nema ljepšeg rada od nerada.“
Za Vida se zborilo: „Prvo pljune u šake, pa sve četiri u vis!“ A on se ka’ pljan plota drža’ mota: “Sjeđenje je opuč pri ležanju.“ Ma je i ležanju naodio manu. Žalio se: „Nema veće muke no kad te bole pleći od ležanja.“ Svejedno, volio je ujutro da porani, da bi što prije lega’ na kauč. Ako se đe drugo đene kauč, dobra je bila i kariga. Teke da ispravi pleći. Za Vida se šaptalo i ono što nije za priču, kako se u svome vijeku još nije penja’ na ženu, uz pravdanje: „Ka’ da će mi neko zafalit!“
Vido je bio jedinac među sedam sestara, koje su malo što drugo činjele do ugađale bratu. Servile su ga i podavirale. Zanuđale kadaifom i tičijim mlijekom. Jadka za sve jade. Teke što ga nije povijala. A Vido samo prečuđa. Ništa mu milije na svijet’ no da mu se ugađa. Tada je dobar i predobar.
Kad ko đekad sretne Joka i pita: „Radi li što Vido?“ – odgovara: „Ne on, bogomi, ništa. E nema kad od ležanja.“
E, a jednoga dana ka’ bomba odjekne Cetinjem vijes’ e se Vido Jokov zaposlio. Prvi dođe na čestitku četvorostruki kum Đorđije, sa zdravicom, i pita:
– Bogoti, kume Joko, je li istina ono što sam čuo?
– Jes’, kume Đoko, jes’. Unaprijed ti velim: istinska istina.
– Je li se zaposlio Vido?
– Jes’. Zaposlio se… Vido.
– A đe, može li se znat’?
– Ka’ ne može. U nečesovu farmu kokošaka i piladi.
– A što radi tamo, svetoga ti Petra? Ako nije tajna.
– Svetoga mi Jovana, nije. A što radi?! A da što drugo: leži na jaja.
