Ime mu je Damir Ercegović, i voli stripove. Prijatelji ga zovu Erca, neprijatelji ga zovu noću da ga nerviraju. Uglavnom, reč je o čoveku čiji stil nije nužno nemoguće replicirati, ali čiju dušu je nemoguće ne primetiti.
Ercegović je, samim tim, bio jedan od finih kandidata za dobijanje novog albuma pri udruženju „Hrvatski autorski strip“ (zato što je Hrvat, te autor, a kao što smo ustanovili – voli strip). I kao takav, rešio je da čitalačkoj publici ponudi vrhunac za prvenac. A taj prvenac je „Doživljaji Fabijana Puha“.
Ko je pomenuti Fabijan? Upoznali smo Damira, ali Fabijana nismo. Ovaj album je, pritom, savršena prilika za takvo nešto – Fabijan Puh je čovek u svojim ranim tridesetim, bez perspektive, bez posla i bez ambicija. Živi sa roditeljima; odnos sa ćaletom mu je jadan, u najboljem slučaju, dok ga majka i dalje voli samo onako kako majka može. Ima ortaka Leona koji je otprilike sličan Fabijanu glede (bes)korisnosti, dedu koji je stari partizan, bezmalo dve cure sa kojima je intiman (Lucija i Monika), ali i gomilu bivših šefova, glavešina i mongoloida koji mu vazda staju na muku. Naravno da je levo orijentisan, i kao takav ne razmišlja poslovno, nego utopijski. Kao umetnik, pre će da crta crtanja radi nego da uloži veštinu i sredi sebi posao. A kad ima prilike tokom ikakvih poslova da napreduje, on zapravo nazaduje. Alkohol, anarhija, arbajtung, sve je to tu, i…
Ćekaj, nešto mi je to poznato?
Fabijan mnogo zeza
Dok sam čitao Ercegovićev strip, njegov Fabijan Puh (očiti self-insert autora) je neodoljivo podsetio na Pacova u skoroistoimenom stripu Borisa Stanića (opet, očiti self-insert autora). Dakle, levo-orijentisani ilustrator i umetnik u svojim tridesetim, bez posla, bez perspektive, sa manjkom ambicije da napreduje, seksualno aktivan ali nikako u kakvoj dužoj vezi, teret svojoj porodici… Sličnosti je previše za ignorisanje.
Pritom, tu se postavljaju dve paralele koje moram istaći. Prva je ta da je Fabijan Puh i te kako osoba sa kojom se svi možemo poistovetiti. Postoji poznati aforizam koji se pripisuje mnoštvu poznatih ljudi, ali potiče od francuskog istoričara i oratora Fransoe Gizoa: „Čovek koji nije socijalista do svoje dvadesete godine nema srca; onaj koji je socijalista u svojoj tridesetoj nema pameti“. Osvrnućemo se i na srce i na pamet do kraja ovog članka. Puh je neko ko očito ima slobodarski duh, voli prirodu, ne voli vlast i mrzi autoritet nastao iz primitivizma. To mu je urođeno od dede, premda je izgleda preskočilo njegovog ćaleta. Naime, on je neko ko je spreman da popije otkaz samo da ne bi sekao drvo zarad plakata. Pritom, iako ima novac kojim treba da kupi sebi i devojci kartu za bioskop, bez rezerve će isti dati nekim nasumičnim klincima da kupe stripove.
Drugim rečima, Puh ima srca. To je neminovno. To je ono što će vas naterati da se zaljubite u njega, da saosećate sa njegovim mukama, i da pustite suzu kad ga vidite da cepa za Dablin na samom kraju albuma. To je, naposletku, isto ono što vas je ranije navelo da se zaljubite u Stanićevog Pacova i da vam bude donekle drago kad vidite da na kraju stripa uspeva da se zaposli.
Fabijan mnogo nervira
Ali, ne treba zapostaviti pamet. Puh je više puta u životu imao prilike da napreduje, ali nije, i to ne nužno zbog šljameluka njegovih pretpostavljenih (bogatuni koji ga zapošljavaju da kopa, lepi plakate i sl.), već zbog sopstvene gluposti (epizoda sa Bred Pitom sa Temua). Kako će sam Puh istaći, „jesam budala, ali beskorisna“. I opet, to ume da bude zanimljivo. Ali ako zađete u svoje tridesete, a nastavite da se ponašate kao adolescent, to je već problem. I to prevazilazi ideološka uverenja, da se razumemo. Jednostavno treba odrasti.
Upečatljiva osoba tokom ovog albuma je Puhov otac. Očigledno da je u pitanju iskarikirana varijanta tipičnog hrvatskog desničara s početka dvehiljaditih, i.e. onog koji gleda HRT, pretežno prati sport, pije Ožujsko i prema porodici se ponaša kao prema kmetovima. Drugim rečima, za njegovo osiono ponašanje nemam, niti ću imati razumevanja. Ali gram razumevanja postoji barem kad se dihotomija otac-sin uzme u obzir. Naime, niko ne voli parazitiranje. Čak je i Stanić to pokazao sopstvenim likom u „Ja, Pacov“ gde je trenutak kada Pacov zajmi pare od babe pokazan kao doticanje dna. Puh nije nesposoban, to je i više nego očigledno; inteligentan je, snažan, spreman za rad. Ali voli da tera inat, a inat, kao i sve ostalo, se treba primenjivati strateški. Likovi poput Puha su, nažalost, više pravilo nego izuzetak, i premda mogu da razumem muku, namerno izbegavanje rešenja ne mogu, niti ću.
No, Fabijana ovde ne beleži toliko njegova ideologija i njegov raison d’etre koliko njegove avanture. Ako bih odabrao neke od omiljenih, to bi zasigurno bili nemi stripovi pri kraju albuma. A da, to vam nisam rekao – Ercegović je neko ko uspešno barata raznim formama stripa. U najvećem broju dominiraju gegovi od jedne table. Međutim, ima i ne mali broj strip kaiševa, u maniru novinskih tračica. Nemi stripovi (ili, da budemo precizni, stripovi sa vrlo malo dijaloga i onomatopeja) najčešće zauzimaju više tabli, i oni u sebi imaju mnogo intenzivnije, melanholičnije priče. A dakako ne treba zaboraviti ni individualne ilustracije koje u jednoj slici pokazuju upravo srž onoga što Fabijana čini.
Kako vam ne bih odavao ove priče, prepune nevremena koje ne jenjava, žena koje u srce udaraju i dana na klupi sa motornim mirisom lavande, preporučujem da ih sami pročitate. Da, malo sam surov prema Fabijanu, kao što sam bio malo surov i prema Pacovu, ali obojicu volim kao da su moji. I upravo zato što sam imao razumevanja sam dao priliku Fabijanu i Ercegoviću da me ubede da ih vredi pročitati. Ubedili su me. Samim tim vam dajem priliku da ubede i vas.
