Znate koliko sam dugo pisao o stripu u Bosni i Hercegovini. Ne moram da vam istaknem koliko projekata, kvalitetnih projekata, je došlo sa obe strane Dejtonom omeđene linije. Niti moram da vam istaknem koliko mladih autora i dan-danas kreira neke od najinteresantnijih projekata na Balkanu.
Ali opet, ne treba smetnuti s uma da se u ovoj zemlji pre par decenia vodio krvavi rat. Čak i sa ove distance, učesnici tog rata će istaći, neretko s ponosom, da ne žale što su učestvovali i da bi zaratovali ponovo. Naposletku, ljudi na samom dnu, obični vojnici, su ratovali za ono što su smatrali da je pravedno. Oni odozgo, što na Balkanu, što šire, su ipak jedini koji su od tih ratova profitirali, ali to je tematika za znatno duže istraživanje.
Nažalost, rane tog rata se osećaju i sa srpske i sa hrvatske i sa muslimanske strane. Ovo kažem sada i bez rezervi, kao što sam i uvek pričao – ne postoji, među te tri strane, nijedna koja je objektivno isključivo agresor ili isključivo žrtva. Za svakog ko se iole razume u istoriju, a pogotovo u istoriju rata, znaće da nikad ništa nije crno-belo. Naravno, nekome ko je prošao neopisivu traumu rata je teško to istaći, jer emocije ostaju jake i nakon što meci utihnu – nekad neprijatelj ostaje neprijatelj, bez obzira na okolnosti. I to je jedna od onih tragedija koja vazda prati ljudstvo.
Ali nije jedina. Tragedija dolazi u više oblika, a jedan od najsurovijih je učešće dece i mladih na linijama fronta. Ne moram da vam pojašnjavam u detalj – ako ste pratili dešavanja širom sveta, i sami ste videli taj horor. I ne zna se šta je tu jezivije – kada dete strada od metka ili kada dete taj metak mora da ispali.
I tu smo zajedno u priči o Spomenku Gostiću. Ovaj dečak je imao svega 13 godina kada se pridružio jedinicama srpske vojske sad već davne 1992. godine. Pre toga je izgubio gotovo celu porodicu i živeo je sa bakom u selu Jovići kod Maglaja kada su mu granate i nju odnele. Ostatak priče je već poznat – uporan, Spomenko se pridružuje vojsci, uglavnom u kapacitetu kurira, biva ranjavan par puta, ali se ne miče od položaja u narednih pola godine. Nažalost, već u martu 1993. ovom dečaku se zauvek gasi život nakon još jednog granatiranja. Sahranjen je na groblju u selu Gornji Ulišnjak koje će nedugo potom postati administrativni deo Federacije BiH.
Oko za oko – te svi ostanu slepi
Sve navedeno gore su poznate i dokumentovane činjenice. Naravno, ova priča je morala jednom da se adaptira u strip, i dakako da je „Deveta dimenzija“ na sebe preuzela taj zadatak. E sad, kako predstaviti jednu ovako polarizovanu temu, pogotovo ako je izdavač upravo iz jednog od dva entiteta države gde se pomenuti rat vodio?
Scenarista Nikola Vidačković i crtačko-tušerski tim Predag Ikonić/Zdravko Knežević Knez (odmenjivali su se na oba fronta u nekom kapacitetu, premda je procentualno Predrag više crtao a Knez više tuširao) nisu imali nimalo lak zadatak pred sobom. Međutim, priča albuma „Spomenko“ je vešto napisana i podjednako vešto nacrtana. Svaki detalj priče je uverljiv, sa dijalozima koji zvuče neusiljeno, prirodno i spontano. Vidačković vam je, možda, nepoznanica. Ali naglasiću vam da je u pitanju izvanredan scenarista sa mnogo kvalitetnih ideja koji tek u skorije vreme dolazi do svojih pet minuta na stripskom polju. Od prve do poslednje stranice vidi se ozbiljni pristup materiji, gde nema nigde mesta za višak ili preterivanje. Jednostavno rečeno, razumeo je Spomenka, razumeo je i njegove saborce, njegovog nastavnika, te čoveka iz Francuske koji je hteo da ga usvoji. Razumeo ih je jedan kroz jedan, i samim tim napisao nešto i te kako vredno hvale.
Ali osvrnimo se i na crtež. I Ikonić i Knežević su, nažalost, intimno upoznati sa hororima rata, te su naravno hteli da ispričaju ovu priču vizuelno. Sa sve naslovnicom, Ikonić donosi svoj A-kvalitet duž albuma. Njegov svedeno-realistički stil ovde poprima novu dimenziju, jer ipak pokušava da verno prenese ljude koji su postojali, koji su mu bili i saborci. A vešto i vodi kadrove. Tamo gde akcija preovladava, vidimo njegov već etabliran pristup kinetici i pokretu. Tihi trenuci imaju nešto više krupnih kadrova, pogotovo onda kada vidimo Spomenka u trenucima premišljanja, ili kada vidimo saborce kako tuguju za palim mladićem.
Tu dimenziju dodatno pojačava Knežević, jer njegov tuš ovde nije samo tuš. Kao zaljubljenik u ruralno i prirodu, Knez će dočarati svaku uniformu sitnim detaljima, svaki krajolik travčicama i žbunjem, a svaku kuću godovima na daščicama. Naravno, ovo nije vidljivo svuda, jer njegov stil sam po sebi zahteva mnogo vremena, detaljisanja i preciznosti, ali je zato dat u dovoljnoj meri da dočara ključne kadrove.
Naravno, biće zlih jezika koji će i u ovoj priči videti „agitovanje“ i „huškanje ratova“. Odmah da naglasim, nije o tome tema stripa. Štaviše, duž cele priče ne vidimo niti jednog neprijateljskog vojnika. Ponoviću, čisto da se zna – od prve do poslednje table ne vidimo niti jednog protivničkog borca. Samo vidimo vojnike srpske vojske, njihove kurire i sameštane. Drugim rečima, nije prisutan nijedan stereotip protivnika, niti su karikirani zarad veličanja „domaćih“. Vidačković je mudro odabrao da se fokusira isključivo na tragediju gubljenja jednog mladog života u hororu rata. A to je univerzalno i odbija se svakoj vrsti pristrasnosti.
Sumacija
Sa ove distance, teško je kvantifikovati količinu i intenzitet teskoba učesnika ratova tokom raspada bivše Jugoslavije, pogotovo onih najmlađih poput Spomenka Gostića. Prema tome, umesto da brstim o nečemu dubokoumnom ili da dodatno predlažem svima da pročitaju ovaj album, samo ću reći sledeće – bilo, ne ponovilo se. Radimo na miru, a rat nek nam posluži kao lekcija tome šta se dešava kada arbitrarne podele uzmu primat nad važnijim stvarima.
