Poslednjih godina, vetrovi ljube klasje kao da nema dana sutrašnjeg.
Suncokreti žive na slikama, kože ispijaju sate, a vrisak peca damare.
Ništa nije kao što je bilo pre deceniju. Mi i treća lica imamo ista imena.
Ne znam kako još prebledeli dani razlikuju sumrak od ugašene sveće.
Ne znam koje bih boje bio da me prva sećanja mogu okrečiti kao zid.
Ispod mostova vise mi stopala, dok obešen o oblak
Sanjam da postojim kao kvadratni koren beskonačnog čoveka.
Puste usne ne znaju da samo mislima vole ono što im se kratko da na zajam.
Krv u telu ili prokletstvo vode u stablu, neće me izvesti žednog iz pustinje.
Neke me reči udave u potoku, uliju u reku. Nisam kadar da prećutim sebe.
Kao puž svoju kuću, kolevku svoju nosim na leđima, ako se opet rodim.
Razmišljam da plovim. Vreme koje me bude čamcem prozvalo, voleću.
Na rubu svoje želje, ja koji jesam, postojim kao dete čoveka koji jeste
I brojeći, koliko su puta duše ispustile perje zarad kamena, pesmu
Govorim prvoj ruci koja mi sa drugog kraja sveta, prstima dotakne čelo.
Nemanja Dragaš
