Prilazim starom zdanju. Jesenja stud mi se uvlači u kosti dok nemirni vetar fijuče i nadjačava zvuk zvona sa crkve koju ne vidim, a grane breze miluju oronuli zid. Lišće se lelujavo spušta na tlo.
Tiha, poznata, muzika me vodi.
— Ovo je bila tvoja omiljena uspavanka — čujem blagi glas moje mame iako je davno prešla na drugu stranu.
Polako idem za zvukom. Ulazim u polutamu riznice pune knjiga. Prolazim pored polica. Sve su u kožnom povezu crne boje sa zlatnim slovima na riknama. Hladno je, a moja duga kosa puna paučine, vijori. Vidim ženu obučenu u triko crne boje sa izrazito bledim licem i šakama. Sedi zarobljena u stolici i lista knjigu po knjigu. Izgleda kao lutka.
Šta li traži? — pomislih.
— Tražim dan u kojem se moj obesni devojački smeh zario u suzu — odgovara, a nije me pogledala, niti otvorila usta.
— Ne znam u kom životu se desio taj dan — jedva čujno je dodala.
— Pričaj mi — tiho i jasnim glasom sam je zamolila.
Opet ne gleda u mene, ne pomera usne, a čujem je.
— Nado ne idi, ostani danas. Rođendan ti je — nežne ruke su me grlile.
— Dosadna si stara, vratiću se dok dođu gosti koje si ti pozvala. Obećavam! Drugarica me čeka. Ovlaš sam poljubila majku i otišla. Sela sam s Verom u kočiju.
— Ala je život lep! Dobro si se izvukla — moja plavooka prijateljica se ludirala. I ja sam se kikotala ne sluteći šta sledi. Pamtim smeh, glasnu muziku i zvukove kršenja, jako svetlo i buđenje.
Beli plafon bolnice mi je dugo bio jedini vidik. Život mi se skupio u travku pelina i ponavlja se u svakom sledećem životu, na drugačiji način. Ovozemaljsko vreme ovog trajanja mi ističe i tražim kobni dan da očistim karmu. Tražim ga već dugo.
— Kako da očistiš karmu listajući knjige?
— Naši životi su zapisani u ovim knjigama — skoro nečujno odgovora.
Potpuno je mirna i usredsređena na traženje sporim prstima i mrtvim srcem. Ruke ispod bledila kože su pune neke mase koja se preliva kao voda pri svakom pokretu.
Uzima knjigu 1412 –1658. Vidim da se pomeri triko na grudima. Srce joj oživi, poskoči. Nepomična suza zablista. Gleda u ispisan list: 17. 03. 1576. Dan joj kljuca u oku, grlu, u miru lica.
Pogledala me je prvi put.
— Bez tebe ne bih našla. Čekala sam sve ovo vreme tvoj rođendan — učinilo mi se da se i nasmešila.
— Našla si dan? — pitam je, a znam da jeste.
Vidljivo mi se nasmešila. Polako i temeljito kida svaki delić požutele stranice i skuplja je u šaku.
Zaduvao je snažan vetar. Zvuk zvona buknu. Val je podiže. Svetlucavi prah joj prekri telo koje pade na pod. Komadići lista u mirnoj ruci gore, tamne i pretvaraju se u pepeo.
Leži na podu ogromne prostorije dok joj lice dobija prirodnu boju. Diše, a ruka se pokreće prema srcu. Oči joj blistaju od suza. Stari magacin plave zvukovi zvona — za rođenje, za novi život.
Ustaje, zatvara knjigu. Vraća je na policu. Zagrli me i ne pušta. Utapam se u zagrljaj.
Toplo mi je.
***
Sat uporno zvoni. Budim se u znoju. Glava mi je puna slika koje se mešaju. Teško ustajem.
Radni dan je. Idem u kupatilo. Usput pomeram dan na kalendaru na 17. 03. Zaboravila sam da mi je danas rođendan — u mislima jasno blesnu san.
Jeza me hvata. Gledam u još neraspremljen krevet.
