Gezi Šetetu

(2. 10. 1953. – 9. 12. 2025.)

Uvod

„Crtač sam, slikam pejsaže i portrete; stvaram na lesonitu, platnu, kartonu, na običnom zidu, stvaram uljanim bojama, temperom – svime čime želim da prikažem ovaj svet“. Tako je Geza rekao svojevremeno, i nema lepših reči da se opiše njegov pristup i njegova radna etika.

Godinama unazad, počev od 2016. godine, recenzirao sam njegove stripove, pokrivao njegove izložbe, beležio anegdote na strip festivalima. Naš prvi susret je bio u Leskovcu malo nakon što sam recenzirao njegov album prvenac „Isus: Reč Božja“. Pamtim da me je obasipao hvalospevima, da mi je bezmalo dva crteža nacrtao i jedan preko toga poklonio, da je vazda bio tu u blizini, očito prepun entuzijazma i iskrene želje za razgovorom. Premda ga tada nisam smatrao ničim više do novim poznanstvom, nisam ni slutio da će se tu roditi prijateljstvo.

Pamtim i da je Geza vazda radio kako mu je bilo drago. Sećam se kako je sa štanda „Forme B“ nonšalantno uzeo primerak njegove adaptacije „Knjige o Jovu“ i dao mi je dotičan. „Pa treba da platim to“, rekoh mu. „Bog je to tebi platio“, naglasio je. Dakako da sam strip recenzirao kasnije. Recenzirao sam i „Gorski vijenac“, i na čitanje dotične recenzije Geza je, kako mi je sam otvoreno rekao, plakao od sreće dok je čitao. Tu sam i zabeležio praksu Geze da sve njemu naočite, bliske i drage osobe obesmrćuje putem likova u stripu (i danas mi je fascinantno da se u priči pojavljujem kao ne jedan, već dva lika). Kako nema jedan bez dva, „Gorski vijenac“, strip koji je i dan-danas najprodavaniji srpski uradak devete umetnosti u 21. veku, strip koji je, naglasiću, izašao u potpuno nezgodno vreme tik nakon pandemije (Gezi za osmeh, jer znam da mu se ovo posebno svidelo, ponoviću joj ime – Milostiva Gospođica Corona-Chan), je dobio i svog sabrata u adaptaciji „Luče mikrokozma“, čije drugo izdanje je izašlo 2024. godine. Dakako, tu su se negde i „Hajduci“ našli.

I tu se sa recenzijama stalo. Naravno da sam nabavljao kasnije Gezine stripove, ali vreme i obaveze mi nisu dozvoljavale da im posvetim vreme potrebno za recenziju. U tom nekom periodu smo Geza i ja uveliko planirali strip o caru Dušanu. Međutim, Gezino zdravlje nije dozvolilo da se ta saradnja ostvari. Još za rada jednog od stripova recenziranih u ovom članku, Geza je imao problema sa srcem. Par stentova kasnije, njegovo zdravlje se pogoršavalo. Međutim, on nije micao onaj njegov pitomi osmeh sa lica. I dalje je stvarao, i dalje je bio aktivan. I premda njegova ruka nikad više nije bila sigurna kao nekada, on je i svoju poslednju godinu na našoj planeti proveo radeći ono što voli – crtao je, pisao, slikao.

U ovom članku ću pokriti tri poslednja Gezina dela koja su izašla sukcesivno tokom prethodne četiri godine. Prvo od navedenih je dakako jasno kao dan; kako nema dva bez tri, poslednje glavno Njegoševo delo, „Lažni Car Šćepan Mali“, je takođe pretočeno u kadar od korice do korice. Drugo delo na spisku je njegova prva (i za života jedina) monografija „Ka savršenstvu“, a treće je njegova labudova pesma, strip album „40“. Kako znam da je Geza cenio moje reči, i kad smo se slagali, a pogotovo kad nismo, smatram da bih mu uradio kontrauslugu ako bi ova recenzija sadržala isključivo hvalospeve. Isto kako sam tretirao njegove prethodne stripove, i ova tri dela ću recenzirati sa podjednakom dozom zaslužene pohvale i konstruktivne kritike. Ovo radim iz ogromnog respekta prema mom prijatelju, jer bi me u suprotnom inače on sam izdriblao kao košarkašku loptu. Samim tim, zamoliću vas za malo pažnje, jer evo, polećemo.

 Kakav je, da je – naš je

Smijem zborit, vjera mi je data –

sve su ovo stvari nemoguće.

~ Teodosija Mrkojević

„Lažni Car Šćepan Mali“ u stripu izašao je 2022. godine i ne treba posebno naglasiti da je izdavač ovog dela „Forma B Comics“. Tvrdokoričeno, ovo štivo zaokružuje Njegošev trojac, i kao takav stoji rame uz rame sa svojim prethodnicima. Dakako, sve elemente koje smo ranije videli kod „Gorskog vijenca“ i „Luče mikrokozma“ vidimo i ovde – velelepne kadrove, cele figure preko čitave table kako drže govore, scene borbe i veselja u totalima, mnogo verskih i narodskih insignija. I puno, puno referenci – svako je tu, od strip izdavača do strip autora, od glumaca do pesnika. Spisak je poveći – Slobodan Ivkov, Bad Spenser, Ljuba Tadić, Aleksandar Berček, par turskih glumaca iz serije „Sulejman Veličanstveni“, Igor Kordej, Rajko Milošević Gera, Esad Ribić, Džon Milton, Pejo, Sabahudin Muranović Muran… ima ih (i da, tu je negde udenuo i mene, u ulozi serdara). Ključnu ulogu u stripu, ulogu Šćepana Malog, „igra“ izvesni Stipan Milodanović, zapaženo ime u subotičkom kulturnom životu i čovek kojeg sam zapravo upoznao u Somboru dok je Geza još počinjao prve table na „Šćepanu Malom“. Odatle imam i jednu originalnu tablu, kao poklon od Geze.

Po pitanju čitljivosti, strip kreće relativno klasično. Nivo detalja koje Geza unosi u ekspresije likova je i dalje zavidan, grub gde treba a suptilan gde priča nalaže. Teodosija i Šćepan su dakako najekspresivniji likovi, i premda je ovo strip o lažnom caru, pomenuti iguman će definitivno ukrasti mesto pod reflektorom. Prosto je najzapaženiji i nemoguće je ne zgotiviti ga kako priča teče. A nije ni čudo što jeste, pošto ga je Geza bazirao na stvarnom svešteniku, izvesnom Slobodanu Dragoviću (kako će mi sam Geza reći, nije mogao sveštenog imena da mu se seti). Slično se može reći i za kneza Dolgorukova, kojeg je Geza, kako mi je rekao, bazirao na svom prijatelju koji trenutno živi u Australiji. Dolgorukov je, kad je nacrtan u punom sjaju, slika i prilika jednog ruskog plemića, i uz Teodosiju se ističe prosto po auri.

Međutim, kako kreću sto dvadesete strane stripa, vidi se očit pad u kvalitetu crteža. On je pogotovo naočit tamo kada se zađe kod sto šezdesetih i krajnjih tabli. Pojašnjenje je opravdano; prvi deo stranica je Geza nacrtao pre bolničke intervencije, te je ostatak stripa nacrtao u žurbi i sa mnogo manje unetog rada – jednostavno nije smeo da se forsira, a hteo je da ga završi. Nažalost, to opadanje u kvalitetu utiče na sam doživljaj čitanja. Umesto detaljnih crteža dobijamo grube skice, nesigurno senčenje, a neretko samo i obrise oblika tek toliko istuširane da se ne nazire grafit ispod. Naravno, mi znamo razlog iza toga, ali čitalac koji nije upoznat s tim nizom događaja, koji bi samo hteo da pročita adaptaciju Njegoševog dela o lažnom caru, može vrlo lako da izgubi interes kad vidi razliku u crtežu. Samim tim, vidimo i repeticije izvesnih konstrukcija kadrova, tzv. „talking heads“ efekat, koji je, premda primetan, znatno manji u prvoj polovini stripa.

Nevezano za to, ako volite Njegoševa dela, ovo je svakako za nabaviti. Priča je verodostojno adaptirana (čak verodostojnije od „Gorskog vijenca“; strip je rađen nakon što je Geza konačno posetio Crnu Goru i imao prilike da iz prve ruke vidi i skicira oblasti gde su Njegoševi likovi obitavali), i premda se prva polovina stripa drastično razlikuje od druge, nemojte propustiti da nabavite „Lažnog Cara Šćepana Malog“.

„Gyakorolj, gyakorolj, gyakorolj!”

Već 2023. godine, Geza me obaveštava da mi je poslao nešto štampane materije po Iliji Miroviću, čelnom čoveku „Forme B“. Nedugo potom, dobio sam dotično delo i prelistao ga istog dana. U pitanju je monografija koja se zove „Ka savršenstvu“. Dobro, preciznije je reći da se zove „A tökéletesség felé“, da je mekih korica, A4 formata i da sadrži uglavnom Gezine starije kratke stripove.

Ako niste već pogodili, monografija je izdata na mađarskom, u Mađarskoj. Za nju je zadužen „Képregénykedvelők Klubja“, iliti „Klub ljubitelja stripova“, iz Budimpešte. Zavedena kao treća knjiga edicije „MindenKÉP“ (i pritom kao časopis pre nego knjiga, interesantno je reći), ova monografija sadrži sledeće stripove:

• „Bački partizanski heroji“ (tri epizode)
• „Bobilj i Druškan“
• „Ljubav pobeđuje sve“
• „Moj sokak“
• „Na klupici u našoj ulici“
• „Herakle: Rađanje junaka“
• „Herakle: Herina osveta“
• „Anđeo i đavo“

Propratni tekst, „Božji talenat“, napisao je Erne Roči, koji daje jedan poširoki presek Gezinog stvaralaštva. Uz tekst, vidimo i razne ilustracije, table i naslovnice projekata koji nisu ušli u monografiju, kao i nekolicinu slika rađenih raznolikim tehnikama. Sam tekst kao tekst je više biografske prirode, ne mnogo drugačiji od propratnih tekstova u prethodnim publikacijama na domaćem tržištu.

Geza sam nije bio zadovoljan ovom monografijom. Iskren da budem, ne sećam se razloga – vođen je uz alkohol – ali ovde se recimo ne slažem toliko s njim. Lično smatram da je ova monografija jako pristojno urađena. Daje čitaocima jedan lep presek Gezinog radnog veka bez da kasapi njegove veće albume u odlomke, a opet govori o njegovom radu s respektom i uz jednu ozbiljnu dozu prethodnog istraživanja. Roči će, na kraju svog teksta, naglasiti kako su stripovi prilika da se mađarska publika upozna ne samo sa Gezinim, već i sa radovima srpskih strip autora uopšte, i obrnuto. „Naposletku, nema lepše poruke za buduća pokolenja od ove“, zaključiće Roči.

Mladi Geza je, treba istaći, bio izvanredno kreativan. Ako pogledamo radove kao što je „Ljubav pobeđuje sve“, primećujemo jednu potpuno novu dimenziju, jednog autora koji smelo kombinuje naučnu i epsku fantastiku, a spreman je i da eksperimentiše sa mračnijim temama. Pak u „Bobilju i Druškanu“ vidimo Gezinu pitomiju stranu. Ovaj strip, barem od ranijih, je zasigurno najzapaženiji i najcenjeniji, čak i od strane samog Geze, jer ima tu setnu notu kakvu samo umetnik njegovog kova može verodostojno da prenese na papir (u pitanju je isto adaptacija, ovaj put pripovetke Sergeja Jesenjina). Naravno, moram da budem i malo kritičan – ako bi me Geza pitao koji strip od datih mi se najmanje sviđa, tu bih izdvojio „Bačke partizanske heroje“, jer iskreno, u njima ne vidim ništa što bi ih izdvojilo od tipičnih partizanskih stripova koji su bili aktivni u tom periodu. Niti, opet da budem iskren, vidim makar jednu jotu one umetničke veštine za kakvu je Geza još onda bio i te kako sposoban. A ako bih uputio kakvu kritiku prema samom izdanju, tu bih naveo meke korice. Ako se ikada desi reprint iste, predlažem tvrde korice i malo impresivniju naslovnicu.

Nažalost, monografija još uvek nedostupna na srpskom jeziku, pa je čitalačka publika za nju limitirana (i ja sam morao da koristim prevodilački softver). I eto, opet ističem potrebu za tvrdim koricama – ako se nađe neka duša koja želi da ovo izdanje prebaci ovamo, biću u prvim redovima ispred ostalih kupaca.

Podvig

Nekako je poetski da je zlatno doba Gezinog stvaralaštva moralo da se završi stripom na istu temu kojom je i počelo – stripom o Isusu Hristu. Pamtim još iz naših prvih razgovora kako mi je naglasio da nisam jedini (i ispostavilo se da je bio u pravu) koji je primetio impresivnu tablu sa 40 dana i 40 noći kušanja Hrista u pustinji. Ispostavilo se da je zapravo imao i jednu takvu naslikanu sliku, i da su dotičnu mnogi komentarisali. Još tada je pominjao plan da taj konkretan deo priče proširi u vidu zasebnog albuma. Ako ćemo da budemo tehnički nastrojeni, strip „40“ je samim tim neka vrsta spin-off-a stripa „Isus: Reč Božja“. Mada je realnije reći da je u pitanju zapravo zasebno delo, umnogome prožeto i dopunjeno prethodnicima.

I da, naglašavam ovo „prožeto i dopunjeno prethodnicima“. Vidite, strip „40“ se proteže na bezmalo 334 table. Delo je izašlo 2025. godine, isto pod izdavačkom palicom „Forme B“, ali samo u tiražu od 500 primeraka. Korice su mekše, premda tvrđe od korica monografije „Ka savršenstvu“, a čitav strip je rađen jednobojno – ne crno-belo, već u nekoj indigo varijanti, nalik mastilu naliv-pera. Izuzev naslovnice i korice, gotovo nijednu drugu boju nećemo videti u ovom stripu.

Primetićete da sam naglasio kako je kvalitet Gezinog crteža opao, prvenstveno zbog problema sa zdravljem i znatno svedenijim radom. Ovo se dosta primećuje i tokom ovog albuma. Međutim, ima tu još nečeg. Još mnogo čega, štaviše. Bacimo se na neke detalje.

Pre svega, treba naglasiti:

1. Šta je u ovom stripu Gezino
2. Šta u ovom stripu nije Gezino
3. Šta u ovom stripu jeste Gezino, ali nije od ovog stripa.

Idem preko reda i krećem od druge stavke. Naime, s obzirom na enormnost projekta i više puta pomenutih zdravstvenih nedaća, Geza je morao da prebegne drugim taktikama kreiranja tabli, sa varirajućim uspehom. Neretko je, recimo, koristio fotografije umesto crteža, bilo da su u pitanju namenski slikane fotke, inserti iz filmova i sl. Češće bi, doduše, preko fotografija crtao, ili na fotografije docrtavao elemente. Najčešći primer toga su slike pustinje, kanjona i odrona, sa docrtanim Isusom kako korača i pokušava da izdrži 40 dana unutar ovog pakla na zemlji. Sem fotografija, Geza bi na par mesta iskoristio i kadrove drugih stripova, sa svojim izmenama. Jedna je konkretno preneta iz izvesnog francuskog stripa, a tiče se rimskih trka kočijama. Pokatkad bi ubacio i kolaže, koristeći razne isečke iz novina i časopisa. Našla bi se tu i poneka strana iz enciklopedije, recimo sa životinjama, gde bi se jasno videlo šta je štampana forma, a šta Gezin dodati crtež. A bilo je i trenutaka kada je koristio 3D ilustracije i koncept artove, preko kojih bi isto crtao ili koje bi korigovao. On sam je u pogovoru za ovaj strip rekao da je, dakako, to uradio kako bi uštedeo vreme, ali i kako bi pojačao utisak poruke koju je hteo da prenese.

Uzeću sada treću navedenu stavku. Geza, u sklopu ovog stripa, neretko inkorporira table prethodnih projekata, i tom prilikom ih ili ostavlja kakve jesu, ili dovoljno menja kako bi ih dekontekstualizovao i uvrstio u narativ ovog stripa. Čitave scene iz „Isusa: Reči Božje“ i „Knjige o Jovu“ se mogu naći ovde, pa i segmenti „Luče mikrokozma“. Naravno, neke bi modifikovao na veće, a neke na manje primetne načine. Ista je stvar i sa njegovim slikama, njegovim uljima na platnu, koje bi takođe ubacivao.

Samim tim, šta je tu onda prva stavka? Šta je Geza novo uneo u strip a da to nisu starije table ili rabljeni postojeći materijal? Pa, ima tu čitavih tabli koje je Geza crtao namenski za „40“. I dakako, među njima, kao i među starijim tablama, vidi se njegov propenzitet da likove bazira na stvarnim ljudima. – tu su Ilija Mirović, Predrag Roćenović, njegov sin Boris, Marko Stojanović, Danilo Bogdanović, Sergej Solovjev, Toza Obradović, Andrija Maurović… Naravno, nije propustio i mene da ponovo obesmrti – možete me naći ispred Isusa dok ga vode na magaretu u Jerusalim. Naravno, ovo je Gezin iskren gest kojim pokazuje koliko ceni i mene i naše prijateljstvo, ali zasigurno je to i suptilna mala zezancija prema meni kao agnostiku da me upravo pred Hrista stavi. Dobar si, Gezo – da smo ovo diskutovali uživo, dao bih ti i novi prikladni nadimak na licu mesta: Geza Šeret. Tehehe.

No, ima tu dosta tabli koje su nove, koje imaju zavidan nivo kvaliteta s vremena na vreme. Ali ono što je stvarno novo, što je dakako originalno, jeste naracija. Sem delova gde direktno citira Bibliju, Geza gotovo ceo strip koncipira kroz motiv direktnog obraćanja naratora. Pred kraj, taj narator priča o Isusu, čitaocima, ali najveći deo stripa taj narator priča SA Isusom.

I to je fascinantan detalj. Geza duž svih 40 dana Isusovog kušanja se isključivo obraća mesiji – obraća mu se upravo u ulozi demona koji ga kušaju.

Na prvi pogled, dijalog deluje kao da je nešto što bi antički demon stvarno kroz naraciju Biblije rekao Isusu. Ali kako odmiču table, vidite da ti demoni pričaju o našem vremenu, o boljkama koje ga satiru, o svim gresima i nedaćama savremenog društva. Vidimo čitav slajdšou ljudske istorije, a sve to kroz reči đavola koji bezuspešno pokušavaju da navedu Isusa da prekine četrdesetodnevni egzil. A kad smo već kod tih 40 dana, fascinantan detalj je da Geza zapravo ne posvećuje delove priče svim tim danima i noćima individualno! Tako krene, naravno, ali već posle dvadeset petog dana, i jedno dvadesetak tabli, automatski skače na trideseti. Pritom sa tridesetog skače na trideset i peti, a pritom sa trideset i petog na četrdeseti. Dakako, sve table između tih preskoka su dovoljno obimne i krcate tekstom da se sigurno oseća kako ti nepokriveni dani teku. U jednom trenutku, Geza je čak napisao i pesmu (str. 258), što je novitet u jednom od njegovih radova. Odnosno, novitet je ako se izuzmu dela koja je pisao, recimo, Njegoš, a Geza samo adaptirao. Pesnička strana Geze će, nažalost, ostati njegova najmanje istražena veština.

Čitajući ovaj strip, pomislio sam da me ništa kod Geze više ne može iznenaditi. Ali onda sam došao do podatka koji mi je bio prosto neverovatan – Geza je uspeo da uvuče i naučnu fantastiku u ovaj strip, jasno naglašavajući da su demoni zapravo sebe predstavljali ljudima prvo kao drevne bogove paganskih religija, a onda i kao vanzemaljce! Sa sve letećim tanjirima i svemirskim orbitalnim stanicama! A ako vam to nije dovoljno, demoni, tokom kušanja, čak i jasno i glasno ističu kako planiraju ljudima da se predstave kao vanzemaljci. A vanzemaljska invazija sledi zemlji – barem u ovom stripu – čak i nakon Uznesenja vernika, kada će da propisno pobiju one koji se ne uzdaju u Gospoda. I kao šlag na torti, isti ti demoni su vršili naučne eksperimente i kreirali mitska bića, dobra kako i zla, genetskom modifikacijom Božjih tvorevina! Tako je – u svojoj kozmogoniji, Geza smatra da su himere, grifoni, hipokampusi, kiklopi, sirene, Kerber (ne bend) i harpije, podjednako koliko i Herakle, Ahilej, Eneja i Gilgameš, zapravo rezultati đavoljih genetskih modifikacija DNK životinja i ljudi!!

Blago rečeno, bio sam zapanjen. Čak i kada nije više među nama, Geza uspeva da me iznenadi i izbaci iz koloseka. Ne sećam se da sam ikada čuo njega kako priča o vanzemaljskom životu (sa jednim ključnim izuzetkom; o tome u zaključku), ali kad bolje razmislim, tematski nije nemoguće da je Geza oduvek vanzemaljce zamišljao kao demone. Naposletku, kao sliku demona u jednom od prethodnih stripova je doslovce nacrtao ksenomorfa iz franšize „Osmi putnik“. Dakako, Gezi naučna fantastika nije strana (pisao/crtao ju je i ranije, za razne časopise iste tematike), ali ovako umrežena sa religijom? To iskreno prvi put ovde vidim.

Neću poreći da je „40“ težak album za čitanje. I opet, u interesu iskrenosti i otvorenosti, kao i konstruktivne kritike, da me je Geza pitao šta mislim o albumu, rekao bih mu da nisam ljubitelj korišćenja i modifikovanja postojećih fotografija. Naravno, postoje tzv. foto-stripovi, koji koriste ili fotke ili kadrove iz filmova za svoju naraciju. Štaviše, njih je bilo u izobilju u Jugoslaviji tamo 60ih i 70ih godina prošlog veka. U animaciji pak postoji rotoskoping, tehnika gde se doslovce animira preko snimljenih pokreta glumaca. Čak i kada uzmemo savremeni domaći strip u obzir, Dragan Lazarević i Božidar Milojković su čitave filmove pretočili u strip upravo uzimanjem inserata i crtanjem preko njih. Međutim, što se ovog albuma tiče, ne mogu a da ne vidim koliki je kontrast između tih fotografija i samog Gezinog crteža preko ili pored njih. Kontrast je izuzetno primetan kod fotki visoke rezolucije; ovo naglašavam jer je Geza neretko koristio i zumirane fotke niske rezolucije, koje pak izgledaju mnogo lošije.

Ali s druge strane, kad vidim taj miks crteža, fotografija, „stripovskog rotoskopinga“, isečaka, 3D modela, readymade starih tabli, ulja na platnu i obimne naracije, opet ne mogu a da se ne nasmešim. Ovo je Geza u svojoj najeksperimentalnijoj formi. Ovo je umetnik koji meša medije kako bi dobio neki sasvim novi rezultat. A kako je ovo njegovo poslednje izdato veliko delo, iskreno mi je i drago što je posegao za tim pravcem. Interesantno je navesti, kako i sam Geza ističe u pogovoru, da je ovaj strip isprva imao čak 370 tabli, ali da je morao da ga skrati u međuvremenu. Iskreno me sad kopka šta je bilo na tih odbačenih 36 tabli – to je znatno veće, recimo, od prosečne američke sveske stripa, a tek 20 tabli manje od jednog albuma francuske produkcije. Drugim rečima, to je gotovo čitav jedan strip isečen iz ove preostale celine.

Neki elementi ovog stripa su mi i dalje fascinantni. Primera radi, njegov Satana opet izgleda neopisivo prelepo. Ovo je faktoid koji sam istakao i u recenziji „Reči Božje“, i vidim da Geza ni u svom finalnom delu nije izgubio tu crtu ovog karaktera. Pritom, neki od impresivnijih kadrova su, recimo, oni gde se demoni direktno obraćaju Isusu dok ih on gleda, ili pak izbegava da sluša (str. 75-78) ili sukcesivne table gde se Isus spušta na stenama (str. 69 i 70). Neću opet Sotonu da pominjem, ali i on se tu bespogovorno ubraja. Ukratko, Geza je i pored svih muka i nedaća, i pored svih rabljenja fotki i drugih referenci, opet uspeo da u crtežu ostavi neke dragulje.

A ostavio je i gomilu referenci, naravno.

Dakako, mnogo toga meni lično ne odgovara u albumu „40“. Nisam ljubitelj ove indigo plave boje. Jednostavno mi nije za strip, odudara vizuelno. Naracija, premda sadrži Gezine nefiltrirane i direktne misli, neretko ume da bude jako teška za čitanje prvenstveno zbog obilnosti, ali i zbog par jezičkih i pravopisnih nedostataka. Razumem da je Geza hteo isključivo sam sve rukom da unese (opet, i on sam to navodi u pogovoru), ali malo lekture i predloga od kakvog književnog kritičara sa strane bi mu dosta pomoglo. Elem, sem navedenog, nisam ni ljubitelj tolikog korišćenja materijala koji nije Geza direktno crtao. Fotke su super kada se iskombinuju u priču kako treba, ali u ovoj količini i na ovaj način, nekad stvarno umeju da povlače strip i ometaju ritam čitanja. Na trenutke je delovalo kao da listam slikovnicu, a ne strip album.

I pored svega navedenog, „40“ mi je posebno drag. Ovo je savršeni sažetak karijere jednog velikog čoveka i posvećenog vernika. Iako je prolazio kroz mnogo čega, iako neće dočekati kraj godine, Geza je s ponosom mogao da govori o ovom stripu kao njegovom magnum opusu. Dakako, remasterizovana „Reč Božja“ je i dalje tehnički i grafički bolji strip od „40“, ali u tom stripu smo videli renesansnog Gezu u punoj snazi. Ovde vidimo Gezu onako kako je on video Isusa – kako je na mukama, kako ga kuša sve oko sebe, a kako opet uspeva da istraje i da završi ono što je još odavno naumio. Tačno 10 godina predanog rada, početih i završenih verskim stripom. Iako ja to ne bih rekao, Geza bi – „to je volja Božja“.

Zaključak

„Nakon inicijelnog entuzijazma, te mnogo učenja, vežbanja i konstantnog usavršavanja, kao i perioda kada je crtao „za fioku“, Šetet je uspeo da dođe do faze u kojoj stvara uspešna i zapažena dela koja dopiru i do šireg čitalaštva. Ocenjujući njegov opus, može se reći da, iako se slikarstvom bavi duži niz decenija i nadahnut je prikazivač prirodnih pejsaža i svakodnevnog života Vojvodine, Šetet je ipak pre svega jedan pravi grafičar. Najviše dolazi do izražaja kada u ruci drži olovku ili rapidograf. Svoje crno-bele crteže Šetet je doveo gotovo do savršenstva, što najupečatljivije potvrđuju njegovi strip-albumi.“

Erne Roči gore citiranim pasusima zatvara blurb na zadnjoj korici Gezine monografije. Ovo su ubedljivo najbolje reči za opisivanje njegovog opusa. U monografiji „Ka savršenstvu“ vidimo njegove prve zapažene radove. Tu ima i partizana i mračnih ratnika i staraca na selu i vojvođanskih lala kako se šeretski (i bogami Šetetski) sprdaju međusobno. Tu ima i grčkih junaka i hrišćanskih mučenika. A pokakogde sevne i neko ulje na platnu. Geza je kao crtač uvek bio aktivan i vredan, ali nikako u žiži javnosti. Njegove kolege poput Baneta Kerca, Toze Obradovića, Branka Plavšića, Mikice Ivanovića, pa čak i Franje Strake i Mladena Oljače, su uvek nekako prednjačili, dok je on bio u proverbijalnim drugim redovima, ako ne i trećim. Ali je Gezina duhovnost u kombinaciji sa ljubavlju prema stripu rešila da ga u javnost vrati. Opet, punih deset godina, i to deset konačnih, Geza je neprestano crtao, nizao album za albumom, izložbu za izložbom, i došao tamo gde je odavno zaslužio da bude. Tu su mu, naravno, pomogli i Isus i Njegoš – „Šćepan Mali“ i „40“ su samo dodatni prilog toj izjavi – ali pomoglo je i to da je Geza, naposletku, uvek bio mlad duhom, a duhovan u srži.

Postoji razlog zašto sam, kao naslovnu sliku ovog članka, odabrao Srebrnog letača. Neupućenima, ovaj „Marvelov“ junak je tek još jedan vanzemaljski superheroj (koji izgleda kul, naravno), ali njegova tragična priča je preskočila mnoge. I tu je ona spona za koju nisam ni znao da Geza i ja delimo. Naime, ja sam obožavao Srebrnog letača kao klinac, čitajući njegove stripove izdate u tandemu sa Konanovim kod nas u neko srećnije doba. Epizode sa Mefistom, pogotovo, su mi privukle pažnju, a sad vidim i zašto. Njegovo kušanje Letača je doslovce preslikano kušanje Hrista od strane Satane nakon isteklih 40 dana.

Na jednom od festivala stripa, saznao sam od Geze da mu je Srebrni letač jedan od najomiljenijih likova, „jer naposletku njegova je priča priča Isusova“, dodao je. Ne moram da naglasim da imam poklonjen crtež Letača u Gezinoj izvedbi u sklopu moje kolekcije. On je u Letaču video ultimativnu tragičnu figuru, nesuđenog spasioca čovečanstva kojeg, opet, isto to čovečanstvo odbacuje. Drugim rečima, i pre nego što smo se upoznali, Geza i ja smo delili istog omiljenog „Marvelovog“ junaka u mladosti (premda mi danas nije omiljen, i dalje imam posebne afinitete prema njegovim pričama). Pritom, Letač nije samo alegorija Hrista. On je i neko ko doslovce poseduje moć stvaranja, ili barem moć koja ima potencijal da stvara. On je mučeni umetnik osuđen na sudbinu goru od smrti, i dok tumara svemirom sam, nemoguće je videti ga na toj dasci, kako odskače od crnila oko sebe, a ne osetiti knedlu u grlu i stezanje oko srca.

Gezina poslednja tri dela, „Lažni Car Šćepan Mali“, „Ka savršenstvu“ i „40“, su savršeni uzvičnik na kraju jedne stvaralačke karijere. Jednim delom je „zaokružio“ Njegoša, drugim je obesmrtio svoje rane radove za buduće generacije, kako srpske tako i mađarske naraštaje, a trećim je ispričao priču koju je držao u sebi jako dugo, i to u maniru kako njemu odgovara – priču koju je već ranije pričao, i koju će rado iznova i iznova pričati.

Naravno, mnogo je Geza ostavio iza sebe. Sijaset je tu neobjavljenih tabli i nefiniširanih projekata, dosta kratkih stripova rađenih u saradnji sa drugim scenaristima, mnogo naslikanih slika i skiciranih skica, enorman broj printova… Ali to govori o Gezi kao vrednom radniku. Geza kao čovek se ističe u drugim momentima. Kad sam ga prvi put upoznao, pričao je sa Draganom Stokićem Rajačkim o veri (Rajački će docnije preuzeti crtačke dužnosti na caru Dušanu; na najveću moguću žalost, car Dušan iz Gezinog crtačkog, a mog pisaćeg pera neće postojati) i to je radio jako pristojno, primereno i mirno. U Somboru je uspeo da se puno svidi Tatjani Smiljanić, iako je ona izričito antireligijski nastrojena. U istom tom Somboru su Sara i Ana Živković upoznale Gezu i od tada ga zapamtile u najboljem svetlu. Pritom, Geza je voleo da popije – neretko na njegovu štetu – a pogotovo je voleo tzv. „Moje vino“. Crveno, dodaću. Kad god bi pisao, bilo meni, bilo drugima, neretko bi koristio verzale za reči koje je hteo da istakne, dakako stripovski. Ako bi ga nešto žacnulo, nije se libio da to nešto oštro iskritikuje (do samog kraja nije voleo Sunđer-Boba, recimo, kao ni vukodlake), ali ako je osetio da je negde pogrešio sa vama, izvinjavao bi se do sto jedan i nazad.

Geza je bio pun života. A ne sumnjam da je, ako onaj svet postoji, on na njemu nastavio da bitiše podjednako pun života. Nije lako izgubiti prijatelja, i ovom recenzijom ja kažem jedno veliko Zbogom jednom velikom čoveku. Ako se ikada nađemo opet, Gezo, doneću ti primerak stripa „Srebrni letač: Rekvijem“. Oni koji su ga čitali znaju zašto će ti se upravo on svideti.

Počivaj u miru.