„Mama, kupi mi Ezopove basne!“
„Imamo Ezopa kod kuće.“
Ezop kod kuće:
Zanat pripovedanja sadrži dve glavne komponente: zanat i pripovedanje. Da biste bili dobar pripovedač, morate da ispraksujete svoje veštine. Da meljete non-stop, pa makar vas i neko slušao. Pritom, ne možete da učite bilo koji zanat i da budete dobar pripovedač Ono jes, autolimar je dobar u autolimariji, ali ne mora da znači da je dobar u pripovedanju. Sem ako mu autolimarija nije hobi. Ili pripovedanje posao. Čekaj…
Danas, kao i ranije, ljudi vole dobru priču. Da li će ta priča da bude tehnički komplikovana, poput video igre, ili potpuno jednostavna, poput kratke anegdote, važno je da drži pažnju i da se širi dalje od inicijelnog recipijenta iste. Samim tim, nije mali broj ljudi koji pomisli da je pričanje priča za laku noć deci nešto što su naše dede, ako ne i pradede, radile u svoje vreme. Međutim, upravo suprotno je tačno. Mladi roditelji i dan-danas znaju da svojoj deci prenesu interesantne storije koje će ona pamtiti daleko posle svog formativnog perioda. Samo je pitanje pristupa priči.
Tu upada slovenački autor Izar Lunaček. Ovaj strip autor, slikar i ilustrator je poznat po svom naočitom stilu, kao i po njegovim vrlo sugestivnim radovima. Međutim, domaćoj publici je izdavačka kuća „Maverik“ želela da predstavi jedno njegovo delo koje je, pre svega, namenjeno deci. Ergo, u proslavi drugog rođendana ove mlade izdavačke kuće, ali i u proslavi Lunačekovog stila, i najvažnije, u proslavi zanata pripovedanja deci, sleduje za vas recenzija strip albuma „Laku noć, sine: 7 basni u stripu“.
Premisa albuma je prosta. Izarov sin obožava kad mu otac priča priče, Nekad za laku noć, nekad čisto radi onako. A Izar obožava da priča (sem kad nije preumoran od posla). Jedan probrani deo tih priča je pretočio u strip. To su upravo sedam basni koje ćete pronaći u ovom albumu.
Redom, te priče imaju sledeće premise:
- Tuce ježeva oće da propisno prepipa Sunce;
- Ptica uspeva da upeca brod duhova, te mora da im locira kapetana;
- Gomila jarića gudi u violine i strepi od smrti vučjim čeljustima;
- Par slonova planinari i penje Suncu pritisak;
- Kit ulješura razvija svoju prvu zavisnost od Lego kockica;
- Ptica koja ne može da leti jer su joj noge zalepljene za patos;
- Tri nosoroga idu u diplomatsku posetu evropskoj šumi.
Pre nego što i jednu reč kažem o pričama, napraviću sledeće poređenje. „Laku noć, sine“ je u stripu otprilike šta je „Regular Show“ u animaciji. Ko zna na šta mislim, skapiraće odmah.
Elem, priče. Lunaček ima retko nenormalnu maštu. Njegovi likovi će otpočeti kao tipične životinje u basnama, sa univerzalnim boljkama, ali onda će praktikovati neke svakodnevne radnje svojstvene 21. veku. Zato ćemo da imamo slonove koji se penju na planinu iz hobija, lisicu koji priča o prilično modernim obrocima, pticu koja nosi trilbi, itd. Uz to, Lunaček jako dobro koristi tehniku zvanu batos, gde se sa naizgled visprenog i elegantnog pripovedanja odjednom prelazi na nešto vulgarno ili priprosto. Prost primer: imate jariće koji sviraju violinu, u stili pripovetke „Aska i vuk“, gde se trude da spasu živu glavu, kad odjednom jedan od njih uzima toljagu i raspaljuje vuka po tintari istom. Ističem ovo sa batosom jer se dotična tehnika previđe zloupotrebljava u zadnje vreme, toliko da ste vrlo verovatno i čuli za nju, ali pod drugim imenom: „Marvel humor“. Ostavljam da dotična sintagma govori za sebe.
Lunačekove rečenice su kratke, udaraju pravo u centar i ne okolišu. Ovo čini basne efektnim i lako pamtljivim. Dodajte na to njegov izuzetno raskalašni (da, to je prava reč za ovaj crtež, u svakom smislu iste) i razvučen da se prosto prirodno nameće ovom vidu priče. Ono što je najlepše jeste činjenica da je svaka od ovih basni iskrena, da je spontano došla i da je sastavni deo života bezmalo dve osobe, aktivne danas.
Ali ovo ne bi bio propisni prikaz stripa da ne istaknem i neke potencijalne nedostatke. Meni lično se Lunačekov stil sviđa, ali definitivno vidim kako ne bi bio za svakoga. Naposletku, fluidnost likova je prevelika, a kinetika nekad na svoju štetu prebrza i izvitoperena. Opet, ovo je u animaciji, na primer, i te kako poželjan stil, ali se ne uklapa uvek u domen stripa. Isto važi i za Lunačekov kolor. On nekad divlje varira između različitih basni – što je dobro, odmah da naglasim, i treba videti malo eksperimentisanja – ali ta nekonzistentnost i šarolikost opet možda odvuku čitaoce, čak i među decom.
Nevezano, ovo je štivo koje treba imati. Lunaček je već imao par promocija u Beogradu i reonu, a sudeći po odzivu, njegovo delo je lepo primljeno u nas. Slovenački autori stripa danas imaju tu reputaciju da su pretežno alternativci (što u neku ruku nije netačni reći ni za samog Lunačeka), te je uvek dobrodošlo videti ovakvo neko delo na policama.
