Drugari,
Šta je dobro, šta nam treba,
šta je najveće, veće od neba?
Slađe od meda, važnije od hleba?
E, to je moj Komšija Beba.
A sve je počelo jednostavno i prosto,
komšinica je bila trudna sto posto.
Stomače raslo polako i fino,
zabranjeno: nerviranje, cigarete i vino.
Sve dok Komšija Beba jednog dana ne reče: – Dosta!
Neću više u stomaku da izigravam gosta!
– Neću više ovde da čučim
i moju mamu više da mučim.
Pa ti se proteže koliko je dug
i na svet dođe Komšija Beba – moj najbolji drug!
Pa sad guče kao luče.
Kad se smeje, k`o da sunce greje.
A tek kad ti uputi pogled mio…
Ma lepšu bebu nisi ni snio.
A tek što voli da se igra…
Komšija beba prava je čigra.
Doduše, voli malo da piški i kaki,
al` to inače radi čovek svaki.
Bata i seka se njime diče,
baka i deka baš mu priliče,
tata peva, majka kliče
i svi oni pomalo na njega liče.
Komšija Beba sad je u kraju.
Komšiju Bebu sad svi znaju.
Komšija Beba lep k`o slika,
Komšija Beba – naša dika!
I zato deco, drugari moji,
viknite glasno, neka se niko ne boji.
Viknite mamama, podviknite tatama, da ne razmišljaju više o platama!
Ne postoje Bebe u ratama!
Neka misle malo o vašoj potrebi,
neka misle o novoj Bebi!
Jer to je ono što nam treba, jer to je ono što nam fali…
Još jedna Beba, još jedan čovek mali!
