Drugari,
Tri puža nosila jedan drugog na krkaču,
dva zeca krenula na livadu da skaču,
a jedna ruža je tražila polovinu jaču.
Sve se dešavalo na poljani punoj cveća
gde zečevi i puževi prikazivahu svoja umeća.
A jedna ruža je želela da se zaljubi u sred proleća.
Prvo na kolenima do nje dopuzi puž.
– O, gospođice Ružo, želite li da Vam ja budem muž?
Odmah za njim dobaci drugi s krkača:
– O, gospođice Ružo, man`te njega, ja se preporučujem za udvarača!
A s drugog graknu i treći:
– Gospođice Ružo, pusitite njih, ja sam džentlmen najveći!
Ruža zinu da nešto kaže – kad naiđe mala Mira,
uze puževe i stavi ih u kotarče, kraj sira.
Eh, Ružici ne osta ništa drugo sem plača,
jer najedared osta bez sva tri udvarača.
No, sva sreća, doskakuta lepi zeka.
– O, Ružo moja, ja sam prilika koja se čeka!
Lepog zeku preskoči drugi brzo.
– Moja Ružo, ja sam odavno na Vas trz`o!
Taman Ruža zinu da kaže nešto kad – puče puška!
Bež`te zečevi, eto lovca Duška!
Ruži opet ne osta ništa drugo sem plača
jer ostade bez još dva udvarača.
Prođoše tako još tri dana
kad – eto ti puževa i dva zekana!
Osmeh se vrati Ruži na lice,
i gle čuda – nestaše čini zle čarobnice!
Od Ruže divna devojka posta,
a od puževa i zečeva – samo jedan mladić osta!
I buknu ljubav, i ču se cmok,
i zatim zagrljeni odoše na sok!
