Dok smo išli u školu mog rođaka Srećka su zvali Papak. Kako sam bio dve godine stariji od njega uvek sam ga branio i opasno se ljutio na taj nadimak. On je baš bio Srećko. Rođen je pre termina i moja strina, a njegova majka je to do smrti ponavljala kao tešku nepravdu koju je od života doživela. Zbog te, po njega srećne okolnisti, ništa nije morao da radi, a mogao je i jedinice da dobija. Kao da se upravo rodio i pitanje je da li će preživeti.
Srećko ko srećko, kad smo odrasli smuva Katarinu, unuku komšija Pavlovića, i dok sam ja dirinčio u fabrici on se posle svadbe odseli na Novi Zeland. Žena i ja mu za života obilazili roditelje, pomagali. On i Katarina dođu godišnje, donesu deci po majicu, odu na more, pa kad krenu mi im spakujemo svega što u tom tuđem i paćenom svetu nema. I tako godinama.
Rođak i ja se često čujemo. Popričamo o svemu, pa na kraju ne znam ko lošije živi. Nekad je toliko kukao da pomislim da mu nisam bio dovoljno ubedljiv da moji i ja nećemo tražiti da dođemo tamo kod njega i da se kao on mučimo. Onda kažem sebi da mi se samo čini, da je Srećko dobar, da me voli, nego se malo pogospodio, pa tako zvuči.
E, kad se rođak i ja raspričamo, pa mu kažem da planiramo kupiti plazma televizor, da mi ćerka hoće na fakultet u Beograd, da se kanimo prodati starog opela da kupimo nešto što ima manje od dvadeset godina, Srećko uvek ima istu teoriju.
– Srpska megalomanija, burazeru. Vole Srbi da se pruže više od ponjave. Zidaju kućetine, velika kola, samo da je što veće. Da vidiš napredan svet. Kulturica. Minimalizam. Sve malo i portabl.Ne mora svako na fakultet, ne mora se imati sve što ima komšija.
Nikada mu nisam tražio novac, ali moja žena je stalno tvrdila da se Srećko toga plaši. Ja sam ga uvek branio, ali kad mi prigovori da smo megalomani što smo podigli kredit da dete školujemo, ja požalih što sam mislio da nije Papak.
Letos kad su pošli na more svratiše da obiđu kuću i ostave nam čokolade, ja gledam kod rođaka ništa nema portabl. Ne zna se da li su im veći telefoni, kola ili stomaci.
Kad se na odlasku pozdravljasmo, ja mu pružih flašu domaće rakije, zagrlih ga, pa mu onako još na ramenu rekoh:
– Znaš, burazeru, mislio sam da ti spakujem pršutu, slanine, kajmak i masni sir. Bila Nada napravila i pitu za usput, kupila nešto deci, ali dosta smo te sramotili. Vreme je da i mi shvatmo kako treba. Samo kulturica i minimalizam.
Iz knjige „Revakcinacija
