PiTANJE SVIH PITANJA
Posle dužeg vremena, nađem se sa prijateljicom na kafi. U šarenom hladu, neki diskretni vetrić skoro d ga nije, i priča.
Ko je, gde, kako i s kim letovao. Raspričamo se, i u jednom momentu, ona me, są nekim diskretnim osmejkom upita:
-Jesam li ti pričala o “pitanju svih pitanja”? Odmahnuo sam glavom, i saučesnički (zbog onog diskretnog, skoro pa šeretskog
osmeha), odgovorio:
-Pa nisi, kad, skoro pa ne pamtim kada smo pili kafu poslednji put.
-Da, pa odavno, ali od tada i ne pijem kafu, samo čaj. Ali nema, veze, evo šta se desilo.
I krene da priča, kako je posle nekog vremena provedenog na crnogorskom primorju u novom hotelu u jednoj skrivenoj uvali,
krenula kolima na Durmitor, gde inače odlazi kad god može, a to i nije baš tako često. Jednog dana krene kolima na turu
“krug oko Durmitora”, neki vid obilaznice; uzak put, mora oprezno, teško je mimoići se, pogotovo sa većim automobilima,
a sreća je ako se ne sretnu retki turistički autobusi, mada je ovaj vid izleta sve popularniji. Na jednom mestu, proširenje,
skoro pa vidikovac, i stanem.
Izadjem i otvorim suvozečava vrata, stanem prema šumama na suprot, raširim ruke, zatvorim oči, i počnem da dišem punim plućima.
U jednom trenutku te vazdušne nirvane osetim pa i čujem da se neko zaustavlja. Otvorim oči, dvoje biciklista, stali i posmatraju me.
Nisam osetila neprijatnost ali nije mi bilo sasvim komforno. Zakopčala sam otkopčana dugmeta na košulji i okrenula se.
Kad je jedan od njih, onaj vragolastiji, na čistom engleskom, bez naglaska, mada nisam mogla da procenim odakle su, upitao:
– Gospođo, da li ste dobro?
-Jesam, odgovorila sam.
-Jeste li sami?
To pitanje mi je bilo čudno, mada je možda za njega bilo očigledno normalno.
– Prvo, rekla da jesam, sama sam, ali sam se u trenutku ispravila i rekla nisam, pas je u kolima.
Onda je bila kratka stanka, pa je ovaj isti, uz, sada već blagonaklon osmeh upitao:
-A zašto takva dama, ide sama bez svog muškarca?
Iako nisam očekivala takvo pitanje, zamislila sam se, nasmejala, ali nisam ništa odgovorila. Zatvorila sam suvozačka vrata
koja su bila otvorena, obišla okolo, mahnula im rukom, za pozdrav, otvorila svoja, sela za volan, upalila kola i produžila.
Posmatrajući ih u retrovizoru kako iznenađeno gledaju za mnom, pomislila sam šta bih im rekla, a onda shvatila da je to bilo
pitanje svih pitanja.
Ova priča ima svoj nastavak, za danas, ovoliko…
Autor fotografije: Durmitor, Crno jezero, Branka Trifković
