Početak školske godine poseban je datum za sve osnovce koji polaze u prvi razred, jer označava prekretnicu i novi korak u njihovom odrastanju. Kao i prethodnih godina, i ove, stručnjaci upozoravaju na zabrinjavajuće rezultata testiranja, a školski psiholog Meira Mrđenov za portal N1 objašnjava šta je sve neophodno da dete spremno uđe u novi period svog života, u čemu roditelji najčešće greše, šta mogu i treba da urade.
U školske klupe ovog 1. septembra, prema rečima ministra prosvete Dejana Vuka Stankovića, sešće 62.450 učenika prvog razreda osnovnih škola. Polazak u školu veliki je događaj i za sve prvake, ali i za njihove roditelje, pa je 1. septembar značajan datum koji kod mališana izaziva i uzbuđenje, ali i stres.
Školski psiholog Meira Mrđenov iz Društva psihologa Srbije za portal N1 kaže da je strah kod prvaka zbog polaska u školu očekivan, međutim ističe da mališani kopiraju odrasle i da će, u zavisnosti od toga kakvo značenje roditelji daju nekim događajima, dete to prihvatiti.
„Poznato je da kad se dete udari, kad padne, prvo pogleda kako će roditelj reagovati. Ako se roditelj zabrine, onda će on krenuti da plače”, navodi ona kao primer.
Zbog toga savetuje da se oko polaska u školu ne pravi velika fama, već da se tome pristupa kao jednom normalnom procesu odrastanja.
“Škola je mesto gde se uči, gde se druži, igra. Mesto gde se učimo pravilima, gde će biti prijatno, a ponekad i manje prijatno. I to je sastavni deo života, sledeća stepenica sa šest ili sedam godina i tako deci treba i predstaviti“, navodi ona.
Realan stav roditelja o obrazovanju, koji podrazumeva da se deci ne preti polaskom u školu, niti umanjuju obaveze koje će imati, prema njenom mišljenju – najvažnije je.
„Ne bi trebalo deci govoriti – dosta si se do sada igrao, uživao, kad dođeš u školu, sad će tebe učiteljica da stisne, nema više igranja. To nije istina. Takođe ne treba ni previše idealizovati detetove mogućnosti, ako dete ulazi u nešto novo, pa reći – škola je lagana, ti si jako pametan, to će tebi sve ići dobro“, objašnjava Mrđenov.
Ono što bi, prema njenim rečima, trebalo reći deci je da je važno da se trude, da pitaju sve što im nije jasno, vredno rade i slušaju na času, a da će se to, kakvi će rezultati biti, videti kasnije.
Rezultati testiranja predškolaca upozoravajući
Koliko će se koje dete snaći u školi možda može da se predvidi i na osnovu rezultata testiranja koju svi predškolci prolaze pred upis u prvi razred, a ovogodišnji rezultati su, prema rečima stručnjaka, upozoravajući.
Oni ukazuju da sve više prvaka ne poseduje veštine koje bi u tom uzrastu trebalo da imaju, pa tako znaju veliki broj reči na engleskom jeziku, ali ne i da razlikuju voće i povrće, vezuju pertle, zakopčaju jaknu ili vežu kosu.
Uz probleme u motoričkom razvoju, Mrđenov kaže da je primetno da su u porastu i govorno-jezički problemi kod dece, te roditeljima poručuje da o tome vode računa.
“Sve više dece dolazi sa lošim izgovorom, odnosno nemaju artikulaciju svih glasova. To je prilično veliki problem za dete koje kreće u prvi razred, zato što to može da utiče, odnosno da oteža usvajanje čitanja i pisanja – ukoliko dete ne izgovara dobro glasove, teže će mu ići pisanje i čitanje. Meni se u praksi dešava da roditelji ne čuju da dete ne izgovara dobro glasove i da ga nisu vodili kod logopeda”, napominje školski psiholog.
Šta je potrebno da dete zna pre polaska u školu, a šta nije?
Meira Mrđenov ističe da pri polasku deteta u školu, ono ne mora da zna da čita i da piše, ali da bi bilo dobro da prepoznaje slova.
“Bilo bi dobro da zna da napiše svoje ime, da ume da broji, da ima pojam broja, da zna koji je broj veći, a koji manji“, objašnjava.
Takođe, kao potrebna znanja i veštine navodi i da bi dete trebalo da koristi olovku, da je pravilno drži, da se prostorno orijentiše – šta je levo, a šta desno, gore – dole, iznad – ispod, da razvrstava u skupovima po boji, po obliku, po veličini, da zna životinje, godišnja doba.
Sve to, kako ističe, može da se vežba i uči se od rođenja do polaska u školi. Zbog toga naglašava da priprema deteta za polazak u školu traje od samog rođenja.
“Za motorički razvoj važno je da dete kroz sport uči pravila, gradi samopouzdanje, razvija se emocionalno, a slova, učenje čitanja i pisanja će raditi u školi. I kada dete uči kroz igru i kroz suživot sa odraslima, odnosno sa roditeljima, ono se već sprema za školu. Ne možemo reći da decu treba ‘posaditi’ na neko mesto i sada učimo i spremamo se za školu. Rekla bih da se celog života spremamo za školu, kroz razne aktivnosti i razne događaje koji se dešavaju u životu deteta”, navodi Mrđenov.
Kako bi roditelji trebalo da se postave i u čemu najčešće greše?
Komunikacija roditelja sa decom je ključna za pravilan razvoj deteta, kaže ona, ističući da su roditelji najsigurnija luka za dete. Međutim, upravo je to ono što, kako navodi, sve više nedostaje.
“Nastavnici i prosvetni kadar generalno misle da se roditelji manje bave svojom decom. Ne svi, naravno, ali utisak je da se manje priča sa decom, da se manje razgovara. Kada dete dođe iz vrtića sa pričom da se nešto desilo, da je drugar nešto uradio, a roditelj ga pita kako bi se ono postavilo u toj situaciji, kod dece razvijamo mišljenje. To je jako važno za napredak kasnije. Ako dete to želi da podeli sa nama, mi moramo da ga saslušamo i da ga pitamo nešto o tome”, kaže ona ističući da se na taj način deca uče da misle svojom glavom.
Ipak, upozorava da, umesto toga, roditelji decu u sve nižim uzrastima zabavljaju dajući im mobilne telefone.
„U restoranima deca ne mogu da sede i da jedu bez gledanja crtaća ili nekakvih drugih videa, video-igara i slično. U eri tehnologije ne možemo im to uskratiti, ali mora im biti ograničeno vreme na ekranima“, navodi ona.
Sa druge strane, postoje i roditelji koji, kako kaže, iz jedne zdrave potrebe da im dete bude uspešno i da se pokažu da su se potrudili i dali maksimum od sebe što se tiče obrazovanja i vaspitanja, preterano opterete svoje dece. Tako se ide iz krajnosti u krajnost.
„Šalju ih na razne radionice, školice, pa idu u muzičku školu, pa idu na časove engleskog… Mislim da ih ne treba opterećivati, osim ukoliko je dete izuzetno talentovano, radoznalo. Onda bi roditelj nešto trebalo i da mu pruži u tom pravcu. Ali ja vidim neke roditelje koji opterete svoju decu, pa imaju svaki dan nekakve različite aktivnosti. Ja bih da pre provode vreme sa roditeljima, da voze bicikl, da igraju „Čoveče, ne ljuti se“, da pričaju priče kako im je bilo u vrtiću, šta im se desilo, kako bi se on ponašao da se to njemu desilo“, navodi ona.
Izvor: n1info.rs
