Maestro… jedan D mol…
Betoven, Stravinski ili Bah
Neka violina dodirne bol
Izmami nečujni vrisak
Glasan i dubok uzdah…
Sagorevaju u meni note
Trude se da dušu pomiluju
Čarobna milozvučna arija
Čujem Devetu simfoniju…
Obrušavaju se zidovi tela
Otvara se prostor za gejzire
Jezgro puca, rastače suze
Titanske učaurene nemire…
Čujem prošlost, glasove sudbine
Lagano izlećem iz sebe
Iz te beskrajne plave dubine
Odlaze zloslutne aveti
Nazirem ljubav, nazirem tebe…
Ne praštaj violino…
Razbi svu muku…
Ne, neću kraj… nemoj stati…
Kad nešto krene, ne prekidaj
Ti si Maestro, moraš znati…
Bori se sa mnom moje Ja
Ona svesna, velika Žena
Smenjuje se lavina strasti
i prava Ja, nežna i snena…
Razbija muzika svu bol moju
Što se taložila neko vreme
U svaku poru ušla, čuje se…
Orkestar svira najlepše teme…
U meni…
Zvučnoj tišini…
Sa smirajem…
Samo za mene…
