POEZIJA – PRAVO IME PESNIKOVOG ŽIVOTA
Milijan Despotović: „Kamen koji hoda“, Bagdala, Kruševac, 2025.
Milijan Despotović, pesnik, aforističar, književni kritičar, antologičar, biograf i urednik požeškog književnog časopisa „Svitak“ u svom bogatom književnom radu i produkciji, ostvario je zavidnog broja književnih i publicističkih dela. Do sada je objavio 16 zbirki poezije, četiri zbirke haiku pesama, jednu knjigu dečje poezije, četiri knjige aforizama, 25 knjiga književne kritike i esejistike, šest biografskih/ bibliografskih knjiga.
U najnovijoj zbirci pesama „Kamen koji hoda“, objavljenoj ovog leta kod kruševačke Bagdale, pesnik sumira teme koje se nalaze u prethodnim zbirkama, ali je primat dobila poezija i njeno suštinsko mesto u danas otuđenom svetu. Poezijom se svet spašava od potopa, poručuje pesnik, i svetim rečima stiha krpe njegove rupe; svetim u smislu bi-ranim, veličanstvenim, neuprljanim, rečima koje su sačuvale svoju izvornost i originalnost u kontekstu pesme i koje su kod pesnika umilno doterane, kao što se nekad doterivalo za praznike. Poezija je ono što poslednje ostaje, „pravo ime mog života“, dodaje Despotović, i time stavlja pečat na svevremenu zapitanost o smislu postojanja poezije, o njenom neupitnom trajanju i saživljavanju sa vremenom. Pesma mora da se prikazuje u javnosti, i to mora da bude imperativ. „Treba ga (čoveka), potom/ naučiti da čita poeziju,/ da se više ne zaboravlja.“ („ Na ramenu senki“). Kad pesnik klone, poezija ga uzdiže. „Nema tebi umreti, kaže mi/a ja znam da samo pesme ne umiru/ pesnici nemaju tu čast.“ Pesnici uglavnom pevaju o tamnoj strani života, o revolucijama, društvenim prevratima, ratovima, nečasnim pojavama i postupcima, dok Despotović naglasak stavlja na dobro. O dobrom se najmanje peva, i to se sa ovom zbirkom menja. Dobro je vrhunski voditelj kroz život. Život je kao duga, ponekad obasjan suncem, ponekad zađe u mrak, a čovek može trajati samo u dobroti. Dobro je tajna i dobro je u čoveku. Zlo je u truloj voćki. Čovek je dužan da ga raspozna i da ubira samo zdrave plodove. U procesu stalnog preispitivanja, uočavanja i zadataka koje pesnik sam sebi daje, varnice poezije padaju na pesnikove grudi: „Ja ne znam ko gori od nas dvoje/ ko će preživeti ovaj minut“ („Sumnja“). Dok „osvešćena pesma zaista ljubi život“ („Osvešćenje pesme“), poezija ski-da mahovinu, kači čipke metafore („Putnik“). Ana-logno je povezivanje poezije i svetlosti – „poeziji kažem svetlost, a ona otvara prozor suncu“; „danja svetlosti,/ kako da te vratim onima iza mračnih kapaka?“ („Sutradan“). Pesničko veruju svoje ishodište nalazi u stihu „Nema tog mraka kome se bar nokti ne provide“. Uostalom, Miljković je vatru prepevao u pesmu, dok je kod Despotovića ideja ista – sunce prevesti u pesmu.
Već u naslovu zbirke vidljiva je neskrivena ideja o lirskom subjekatu kao kamenu koji hoda. Čitaocu ostaje da vidi u kom će pravcu krenuti njegov doživljaj sveta, da li će se vrhuniti u stamenosti i sigurnosti, mudrosti, tvrdoći, odbrambenoj funkciji, neosetljivosti ili skrivenoj introspektivnoj emociji. Kamen je ključni motiv u zbirci, na njemu počiva struktura cele knjige i te-melji se bogata poetska građa. „Upoznao sam se sa svojim kamenom“, prva je premisa zbog koje se pesniku mora verovati. Sad su oči u oči – kamen je smiren i zreo (sa godinama se mudrost kristalizuje); pesnik još hoda, mada zna da će doći dan kad iz kamena više neće izaći. Istinsko osećanje izopštenosti starca sa štapom koji traži kamen mudrosti, jer kamen nudi samo to, neće ga baciti u zabludu da je kamen teret. Prebacivanje metaforičkih slika u opštost pojma kamena širi moguće konotacije, od duhovnika koji broji kamena uzglavlja, do majstora sa dletom koji kleše kamen, a može i pesmu. Olovka i dleto su ista sredstva kojima će se se na sve, konačno, staviti potpis, a pesma nasušna potreba pesnika u ledenoj ravnodušnosti sveta. Uplašen da je pred njim sve manje vremena, starac upire prstom u svoje srce; tamo je primio žižak koji ga pretvara u prah. Uzalud iskiva sečivo u jeziku, maše beležnicom, vetar je ne otvara ni pred kim. Moguće je da je pesma „Starac upire štapom“ jedinstvena po svojoj epskoj strukturi i po krajnjoj poruci: starac se šeta, reč mu je pod rukom. U šetnji sa psom, devojčica pozdravi pesnika. Reč otpozdravi. Ovaj je čiko pesnik, „a pesnici su ikone jezika“, govori devojčica. Međutim, pas se zakačio za štap, te pesnik, ostavši bez oslonca, zaključuje: pasja narav zaglupljuje i zapišava staze budućnosti („Budućnost“).
Poseban tematski krug u Despotovićevoj poeziji čine pesme inspirisane mestom odrastanja, roditeljskom kućom i predačkom hronologijom. Kad peva o precima, pesnik zna da će tumarati do rodne kuće da bi oživeo „kutnji“ prag, ponjave, zmije u kukuruzištu, postati, i majčinu škrinju iz davnog vremena. Sve dok ima ko da je otvara ona će živeti, pa i one reči sa početka ove poetske knjige, uputstva da sa svetom treba „ulijepo.“ Pomenute reči iz uvodnika („Sa životom ulepo“) potvrđuju razložnost i brigu svih majki, ili možda pesničkih majki kojima pesnici duguju svoju osetljivost, jer se mora živeti i posle smrti, u sećanju, u pričama i kažama. Treba biti pažljiv u iščitavanju Despotovićeve poezije; često se u njegovom vokabularu rečima nameće drugo ili treće značenje. Rodno mesto toponimom označeno kao Subjel, postaje ostrvo. Nevreme (ne u uobičajenom značenju vremenske nepogode) ga je pojelo, a u tom smislu ognjišta i oltari, zarasli u travu, potvrđuju se u semantičkoj istovetnosti. „ Vodo, mrtvi su tvoji krugovi od kutnjeg kamena bačeni“ („Sutradan“) rezignirano poručuje pesnik, igrajući se, ne jedanput, sa oblikom kutnji (kućni), te tako čuvajući lokalni govor od zaborava. U tom kontekstu, treba razumeti amanet predaka, znati da je svaki prethodni dan neka poruka, tražiti pticu na visokom nebu, i zapitati se: „Ptico, nevidljiva tačko, moram li za tobom već?“ Preci su tu da podstaknu na moralne vrednosti. Zmijin svlak je ram za kuću, a pesnik, potvrđujući ono dobro što je dužan da vidi, zahvalan za slamarice, čađ i dim, grli očevu sliku i gazi „baricu suza“. Na kraju, sve slike se zaokružuju u kamenu kao jedinom zapisu kraj roditeljske kuće. Odatle se odlazi samo u prošlost, da bi se iz Nikšićke župe stiglo do Ježeve, mesta pesnikovog pojavljivanja u svetu.
Nemali broj „kolega po peru“ sa kojima je autor na istom pesničkom talasu dobili su svoje mesto u zbirci „Kamen koji hoda“. Posvete pesnicima su očekivane. Ne treba da čudi što je jedan prozni pisac poput Kamija inspiracija za razmišljanje – svest o apsurdu čovekove egzistencije vraća nas Sizifu i Mersou. Tragični autori, tragični junaci, poezija mraka i tame, uključuje Crnjanskog, Njegoša, Branka Miljkovića („Dok sunce u kamenu spava, u srcu je hladno“ stih-prevodnica ka Disu – ili stricu), Kolju Mićevića i deset prevoditeljskih varijacija Poovog „Gavrana“. Bolesna plu-ća užičkog pesnika Pauna Petronijevića, čije „ljuveno“ ime sija u suncu, i čiju je sveukupnu za-ostavštinu objavio Milijan Despotović, („sunce nek sija i nek blagoslovi moj put“), ključ su za ukletost ranopreminulih pesnika. Saglasje sa Bodlerom („ budimo verni zanosu duha“) upućuje na Hram bića, dok „ljupki anđeli saznanja“ obavijaju jezgro duše, što je preko potrebno, jer bi bez poezije zavladala kosmička studen. Darinki Jevrić posvećena je pesma „Božur“, Vasku Popi „jadni“ 20. vek u kome je i mesečina ranjena. Interakcijom sa pesnicima Momčilom Tešićem, Dobricom Erićem i Perom Zupcem („ne sklanjaj ruku sa srca, ona nema drugog puta“), odata je počast za sveukupno i više od „sedam mrtvih pesnika.“
Poslednji u zbirci, ciklus „Siđi anđele, brate“ sa moguće je, simboličnim brojem pesama (7), svedoči o neiscrpnosti ove teme i varijacijama o istoriji, tradiciji, kulturnom blagu, duhovnoj i ma-terijalnoj lepoti srednjevekovnog graditeljskog umeća i iskustava pretočenih u manastire, čuvare istorije, vere i doma. Počinje se od Nemanjine loze, što kroz vinov rod i list konotira sa porodičnim/državnim stablom. Sa Hilan-dara, tamo gde je Nemanja proglašen za srpskog sveca, dolaze medonosne pčele; bagrenja je puno, ali su kuće prazne. Sveto pričešće u Ravanici uvodi čitaoca u kosovski mit, sa porukom da pričešće prečišćava i da se sa njim zlo za dobrotu menja. Tradicionalni mit i novozavetne alegorije o trgovcima istorije i duha, o ponovnom razapinjanju Isusa na Golgoti, našle su mesto u pesmi „Kosovdan“. Tu su i srpske Seobe, svi naši Vidov-dani (istoimena pesma), uglavnom pričesni, mada je hleb presoljen i vino loše. Tuđe su njive posnog duha, na rodnim, domaćim, rođen je Anđeo iz Kalenića, u sinesteziji freskoslikara, Vaska Pope i pesnika Despotovića. U gradacijskom nizu, od prošlosti do današnjih dana, otkriva se topos Melentija, monaškog naselja bez vidljivog manastira („Milentije, sveta izniklica“), tako ga naziva pesnik, „monah reči i poezije“. Poetski svet u sedam poslednjih pesama donekle je i epski narativ, li-čna i kolektivna istorija sagledana kroz surovost moćnika i osvajača, propuštena kroz pesnikovu umerenost i finu stilizaciju napisanog.
Iskustvena lirika pesnika Milijana Despotovića potvrđena je u komunikaciji sa tradicijom; pesnikovo stišano „ja“ oplemenjeno je inventivnošću jezika i vitalnošću pesničkog glasa. U izboru re-či pesnik se vraća starim oblicima i donekle ih modifikuje, prevodeći ih u novi izraz u duhu maternjeg jezika. Tako se izniklice pretvaraju sutrašnjik, poljub i razjasnice, snovilo postaje prostor dodirnut nebom, jer pesma traži baš takav, snovilni, gde će se slagati pesnikove reči. Meta-foričnost kamena – odbrana, oslonac, stamenost, čvrstina, sredstvo odbrane, nadgrobni zapis, po-jačava se i metaforom upiranja (štapom) – upirati u zemlju da bi se sprečio pad, ili upirati u nekoga, da se upozori, označi, javno istakne . Igra rečima premošćava misaone niti i prevodi značenje napisanog u simbole. Stari Đogat i mladi Pegaz u simbiozi folklornog i univerzalnog usmeravaju ka pesnikovom ukupnom poetskom ostvarenju. Nasušna potreba za rečju, iskazom, ličnom poetikom, kod pesnika donekle „tuđeg svetu u kome je“, pretvorena je u kamen koji se sizifovski nosi još od prvog dana pesnikovog književnog posvećenja.
