Večernja razmišljanja
Mislio sam da sam izgubio ovu pesmu jer izuzev prva dva stiha koja sam znao napamet nisam mogao da je se cele setim.
U nedelju sam dobio primerak desetog zbornika Prvog zrna suncokreta, književnog kluba koji ove godine slavi 50 godina od svog osnivanja, daleke 1970. prošlog veka. Ja sam potpuno zaboravio da je objavljena u prvom zborniku.
Moj deda Miloš
Ispod zelenog svoda kopriva i trava
Usamljena gori sveća moga dede
A on licu svome plamen pokorava,
Vaskrsava svete solunske odrede…
I sada ga gledam. Mali, lica čvrsta,
Staklenog pogleda ispod sivih veđa,
Pramenove kose što ih vešto svrsta
I desnice ruke iza pravih leđa.
Usna gornja stala ko’ da hoće reći,
Sa brkova masnih, i sad kaplje mleko.
U rukama drva prinosi ih peći,
Glasno galameći, gleda nas popreko.
U noćima dugim, vatra kad pucketa,
A sumanut vetar mećavu poveje,
On svoju stolicu stavi kod kreveta,
Prekori nas reč’ma a brk mu se smeje.
I otpočne priču negde iz davnina
O baba Živani, kamenju što juri
O ljudima starim, predratnog vremena
I njegovom pretku, nestalom u buri.
Pa zanesen katkad, nehajno zastane,
Pažljivo posluša goveda što riču,
I onda odjednom, ko iz sna se prene,
Zavijajuć’ cigaru, nastavlja nam priču.
Pod zelenim svodom, kopriva i trava,
Usamljena gori sveća oga dede
A on licu svome, plamen pokorava,
Vaskrsava svete, solunske odrede…
1968.
Fotografija mog dede Miloša decembra 1974.
