O KNJIZI “MA ŠTA REČE – dnevnik aforističara“ MILANA PANTIĆA, Biblioteka “17. septembar“ Mali Zvornik i SPKD “Prosvjeta“ Zvornik, 2024.
Aforizam kao jedna od najkraćih književnih vrsta po jednoj od definicija je roman u malom, a po drugoj svemir u kapi vode, pa u svetu misli, kako ga definiše Josip Vidmar, znači što u književnosti znači pesma. Kao takav on iz dana u dan na ovim prostorima zauzima sve značajnije mesto. Razlog tome očito treba tražiti u pogodnoj klimi izazvanoj društvenim previranjima koja su učinila da jedan broj autora vešto baratajući ovom sažetom formom uspeva da ukaže na sve društvene devijacije i da se koncentrisanom i sintetskom misli nedvosmisleno izraze o bilo kojoj pojavi.
Kao čovek nemirnog duha, među uspešnije i takve spada i Milan Pantić koji veštim poigravanjem rečju čitaocu daje mogućnost da odgoneta i ono neizrečeno a ipak između redove iskazano. I to čini oštroumno i ne radi igre.Tako ukazuje na sve ono što smeta oku, umu i razumu.Time daje poseban značaj i obeležje ovoj književnoj vrsti.
Ako sve to prihvatimo kao takvo, onda je knjiga aforizama ,,Ma šta reče’’ Milana Pantića višetomni roman. I to onaj koji se mogao nazvati i Dnevnik aforističara, jer je satiričnim perom beležio dnevne događaje, svoja zapažanja i sudove o jednom vremenu i društvenoj zbilji onakvoj kakva ona jeste i kako je on doživljava, nastojeći da za sve ima meru i da se to pokaže kao tačno:
“Mjera za aforizam je riječ,
ako aforističar ima mjeru“,
Zato se odmah nameće pitanje: je li mogao da izbegne krilaticu da je “Piscu teško da počne, još teže da nastavi a da ne podbaci, a najteže da zna kada da se zaustavi“. No, s obzirom na pažnju koju su mu nametnuli okruženje i koncepcija knjige, njena obimnost ne umanjuje vrednost i značaj zabeleženog. Naprotiv, ne da nije podbacio već je veoma vešto i verno dočarao našu surovu realnost, ako je aforizmom
“Ne tražite smisao mojih aforizama, možda blefiram!“
Očito svesno hteo da čitaoca dovede u dilemu i natera ga da se zamisli, potraži njihov smisao i sebe u vremenu i prostoru koji on u ovoj knjizi oslikava Uočljivo je da je poučen iskustvom, Pantić ovim aforizmom želeo da čitaocu dâ šansu da se i on za nešto pita, jer:
“U našoj firmi se pita onaj koga niko
ništa ne smije da pita“.
A to samo zato što: “Vlast se zaigrala na sve ili ništa.
Sve je u njihovim rukama“.
No, život je demantuje, jer svaki običan čovek rezonuje kao i ovaj autor pa se tome suprotstvalja i daje vlasti na znanje:
“Nisam originalan, mislim svojom glavom“.
I mora se tako. Mora, pre svega u društvima u kojima se tek začinje demokratija koja očito povremeno poprima oblike anarhije, pa ne treba da čudi što on s pravom kaže:
“Ko voli demokratiju, dabogda je imao u svojoj kući!“
Svestan da su danas skoro svuda poremećeni vrednosni sistemi i da je svet zahvatilo neko ludilo, Pantić ovom knjigom “otvora sva vrata, pa i ona kroz koja nerado prolazi“ i u svom stilu i koncizno daje odgovore na ono što najvećem broju ljudi smeta a što mnogi ili bolje rečeno odgovorni ne vide ili neće da vide. Zato s razlogom i podseća:
“Sada su Zapadu sve zemlje Daleki istok“.
Ta poremećenost sistema je svuda uočljiva, jer:
“Neki bi dali život za nešto,
drugi bi ga uzeli ni za šta“.
No, to nije od danas ili od juče. Oduvek je bilo tako. Oduvek je malo ko iz minulih grešaka izvlačio nauk.Zato ovo vreme karakterišu netolerancija i gramzivost. Zato
“Puno propušta ko ne popušta!“
Jer: “Ne priznajemo da se istorija ponavlja.
Zato griješimo uvijek iznova“.
I ne shvatamo da “Probudili smo se na vrijeme,
ali je dan odmakao“.
Ovo pored ostaloga i zato što se oglušujemo na upozorenja i ovog satiričara, pa
“Najnoviju krizu nismo još osjetili.
Nismo izašli iz prethodnih“.
Ili zato što “U našoj drami igraju samo kaskaderi“.
I na kraju treba istaći da ovi veoma životni i otreznujući aforizmi Milana Pantića pogađaju prave mete i daju doprinos menjanju svesti ljudi, pa i društvenih tokova, za šta su, kako kaže
“Najzaslužniji oni koji su ga potcenjivali“.
