Druga knjiga pesama Bogdana Bogdanovića pod naslovom „Tundra” predstavljena je u petak, 3. decembra, u Subotici, u prostorijama Fondacije „Danilo Kiš”. Bila je to prilika za novo druženje uz poeziju i pisanu reč, i pravi je povod za razgovor sa autorom. Bogdanović je predstavnik buntovne generacije rođene 1984. i okolnih godina u Subotici, a odrasle u urbanom naselju „Prozivka”, gde je pretežno stasavala mladež iz radničkih porodica i gde je devedesetih bilo lakše skrenuti u bilo šta nego u književnost.
– Kada je počeo haos u regionu, krenuo sam u osnovnu školu. Svašta se dešavalo tih godina na ulici. Već u drugom razredu počeo sam da čitam romane za decu, i od tada knjiga postaje neko moje utočište. U svojoj sobi sam se osećao nekako zaštićeno od prizora bede, nemaštine, nasilja, kriminala. Mogu da kažem da sam, od svoje osme godine, pasionirani čitalac. Iz toga je morao da se „rodi“ i skriboman.
Pratiš li rad savremenih pesnika? Imaš li neke uzore kada je tvoje stvaralaštvo u pitanju?
– Ne bih rekao da su mi to uzori, ali svakako postoje autori čiji rad je uticao na mene. Među njima su klasici: Bodler, Šantić, Dis, Crnjanski, Dušan Vasiljev, ali i Bukovski. Kada sam se susreo sa njegovom poezijom, poželeo sam i ja da zapisujem svoje misli. Od savremenika čiji rad cenim, najbolji je Goran Matić iz Zemuna, koga sam letos imao prilike i da upoznam, a veoma cenim i Nevena Milakovića iz Podgorice. Tu su, naravno, i ljudi sa kojima sam u kontaktu, koji su mladi, a već su uspeli da se etabliraju kao pesnici: Nikola Trifić iz Niša, Nevena Milosavljević iz Zvečana, Vladimir Šibalić iz Vrnjačke Banje. Kada su u pitanju rokenrol pesnici, najbolji od svih je Nikola Vranjković, a veoma cenim i Aleksandra Zejaka iz nikšićkog benda Vizant.
Za sada se nisi ograničio u tematskom smislu. Čitamo tvoju rodoljubivu poeziju po kojoj si postao prepoznatljiv, a onda čitajući ljubavnu shvatamo da i na tom polju i te kako imaš šta da kažeš. Da li je insipracija jednako jaka i da li si jednako zadovoljan onim što stvaraš u oba slučaja?
– Ako bih uporedio rodoljubivu i intimnu poeziju, emocija je potpuno drugačija. Većina mojih rodoljubivih pesama je o Kosovu i Metohiji i te pesme su najvećim delom nastale prilikom poseta tom delu naše zemlje. U tim momentima osetim veoma snažnu emociju i pesme se same napišu. S druge strane, kada je u pitanju intimnija poezija, stvarno ne bih ništa da otkrivam, mislim da stihovi dovoljno govore. Pišem i društveno-angažovanu poeziju. Ona je plod nezadovoljstva zbog raznih svari na koje ne mogu da utičem. I, pošto ne mogu da „menjam svet“, mogu da pišem, i upravo te pesme su mi i najdraže.
Kako nastaju pesme Bogdana Bogdanovića? Da li je to brzo pisanje potaknuto žestokim naletima inspiracije, ili dugo promišljaš o onome što na kraju ostaje na papiru?
– Nekad pesma nastane u dahu i više je ne diram, a nekad napišem samo skicu, pa je brusim nedeljama. U svakom slučaju, ne mogu da sednem i napišem pesmu. Pesma mora da se desi.
Znamo da slikar često veruje kako je sledeća slika ona prava i najbolja, pisac veruje da upravo započinje najbolju priču. Ali, moraju i treba da veruju i u ono što su do tada stvorili, odnosno što je već objavljeno. Postoji li stih i pesma, ili više njih, na koje se uvek rado vraćaš jer si na njih posebno ponosan?
– Dešavalo se, posle nekih pesama, da pomislim da više nikada neću moći da sastavim ništa što bi mi se toliko svidelo. Toliko sam bi ponosan na te pesme. Čak sam imao i dužu pauzu u pisanju, baš zato što sam za jednu pesmu mislio da je ona moj krajnji domet. A dešavalo se i da pomislim da je većina onoga što sam napisao bez veze. Međutim, posle dve objavljene knjige, imam nekoliko favorita na koje sam baš ponosan, a za dve pesme mislim da su, kao što sam malopre rekao, „moj krajnji domet“ i da takve stihove više neću uspeti da napišem.
Jedna od njih je „Tundra“, koju si objavio u prethodnom intervjuu, a druga je pesma „Sečivo“, koja je, zajedno sa pesmom „Postmoderna basna“, ušla u Antologiju srpskih pesnika rođenih u periodu 1946 – 1996. godine: „Figure u tekstu – gradovi u fokusu“. Ovu antologiju je priredilo UKS (Udruženje književnika Srbije), i u njoj se nalaze pesme još petoro Subotičana, ali i pesme Slobodana Tišme, Srđana Dragojevića, Milene Marković, Ivana Negrišorca, Srđana Valjarevića, Zvonka Karanovića, Davida Kecmana, Saše Mićkovića, Enesa Halilovića, Zorana Bognara, Vladanke Cvetković, zatim, trojice rok pesnika, Bajage, Đoleta Balaševića, Bore Đorđevića i još mnogih sjajnih autora. Na ovu Antologiju sam najponosniji, kada je u pitanju moje stvaralaštvo.
Tvoj stvaralački opus ne završava se poezijom. Pišeš i rok publicistiku a u kolumni „Pisma iz daleke Tundre”, oštro ali pravično presecaš našu, često maglovitu i zamršenu stvarnost. Odakle ta vrsta društvenog angažmana kroz pisanje? Da li je to jednostavno potreba da izneseš svoje stavove, koji su bitno drugačiji od onih koji su promovisani u javnom prostoru kao „opštenarodni”, da li je izraz bunta, ili nešto treće?
– Rok publicistika je dobar način da, kroz prikaz omiljenih bendova na čijoj sam muzici odrastao, napišem nešto i o političkim prilikama vremena u kome su ti bendovi stvarali. Moji tekstovi mogu da se nađu na Blogu za kulturu i društvena pitanja fanzina Šraf. Za isti blog pišem i kolumnu koju si pomenuo. Ona je dobila ime po jednom od ciklusa iz moje druge knjige pesama. U tekstovima te kolumne, najviše me okupiraju banalnosti kojima nas svakodnevno zasipaju mediji. Ne zanosim se da ću nešto da promenim ili nekome da „otvorim oči“, ali, dešava se da ti tekstovi dođu do ljudi koji razmišljaju na sličan način. I to je poenta; osim što pišem da bih izbacio iz sebe ono što me iznervira, super je kada se čovek u nečijem tekstu prepozna i oseti da nije sam.
Za kraj, verujem da bi čitaoci voleli da sa njima podeliš jednu, ili više svojih pesama, i neka ovaj put bude tvom izboru.
– Sa zadovoljstvom predstavljam pesmu Sečivo, koja se nalazi u mojoj prvoj zbirci koja nosi naziv „U pustinji cvet“.
SEČIVO
*
reči su suze slane ko more
čiji talasi gutaju hridi
*
reči su sečivo što se zariva u grudi
probadajući srčanu aortu
*
reči su olovni meci
kojima ljubavnici svršavaju epopeju
*
reči su čeljust divlje zveri
koja proždire utrobu
*
reči su jedina uteha sužnja
što trpi jaram vekovnog ropstva
*
reči su poslednji krik palog vojnika
pred streljačkim strojem
*
reči su junačka pesma
skovana pred juriš u sigurnu smrt
*
reči su kamen temeljac
na kom počiva hram izdaje
*
reči su magla
koju prodaju dnevne novine
*
reči su vika čaršije
koja pljuje vredne i uspešne
*
reči su sitna zloba
kojom se hrane pizde i kukavice
*
reči su urin
kojim vlastela zapišava glasače
*
reči su pogodno sredstvo
kojim pesnici leče frustracije
*
(pesma pisana u Subotici, novembra, 2011.)
*
Razgovor vodio: Vlado Šućur
