Na horizontu
već dovoljno dugo
gledam zalazak Sunca.
Negde u dubini duše
zagrcnula sam se
izmedju smeha i plača,
izmedju radosti i sete.
Zaglavila sam se
u vremenu i prostoru.
Brojim sate,
brojim dane,
brojim godine
ne bih li te opet srela.
Uzalud vazduhu objašnjavam
da sam od sećanja izgorela.
Na dnu džepova stiskam
uvele poljupce.
Samo to mi je od tebe ostalo.
Budi i noćas moja iluzija. . .
Dodirni me ovlaš
makar mislima,
pa neka je i lažno.
Podseti me na minule dane
zato što ja tako želim.
Nedostaješ . . .
