Прича #26
Што је више душе у песмама то је мање душе у песницима.
Поједоше ми душу бездушни преписивачи поезије за којима плачу душевне болнице.
Да иронија буде већа, ни медицина не признаје постојање душе; али зато прихвата да постоје душевни болесници, душевне болести, душевне болнице, лекови и лекари за душевне болести…
Једино што им ј заједничко јесте да ни душевним болесницима ни душевним песницима не можете објаснити да то бескрајно понављање речи „душа“ није терапија, већ дијагноза.
Прича #30
Сео ја да гледам фудбал. Тек, у једном моменту, поред мене седне баба са великим ножем у руци. Е, сад – волим ја фудбал, ал΄ волим и живот. Не знам шта баба намерава са толиким ножем.
Гледам ја фудбал, али бабу не испуштам из вида.
Не, нисам се уплашио; али сам касније питао брата за резултат утакмице.
