Od dečaka kojem su predviđali da će postati najbolji teniser sveta, preko olimpijskog zlata, dijabetesa i vriska na „Šatrijeu“, do čoveka koji je konačno stigao na prvo mesto ATP liste. Priča o teniskom Odiseju koji je deset godina čekao da postane ono što su mnogi verovali da može.
Ipak, put do vrha trajao je mnogo duže nego što se očekivalo.
U maju 2017. godine, na centralnom terenu Foro Italika u Rimu, tada 20-godišnji Nemac pobedio je Novaka Đokovića u finalu mastersa rezultatom 6:4, 6:3.
Osvojio je prvi masters trofej u karijeri i postao najmlađi šampion turnira iz serije 1.000 još od Đokovića, koji je do istog podviga stigao deset godina ranije u Majamiju.
Bio je to trenutak u kojem je svetski tenis dobio potvrdu da se pojavljuje neko dovoljno talentovan da jednog dana postane najbolji teniser sveta.
A onda je počelo čekanje.
Dečak iz teniske porodice
Aleksandar Zverev rođen je u Hamburgu, u porodici u kojoj tenis nije bio samo sport, već način života. Njegovi roditelji, Aleksandar i Irina, nekadašnji su profesionalni teniseri, a stariji brat Miša takođe je izgradio profesionalnu karijeru i stigao do 25. mesta na ATP listi.
Reket je uzeo u ruke sa pet godina. Nije morao da traži put do tenisa, jer je odrastao okružen ljudima koji su taj put već prošli. Otac mu je postao trener, a brat prvi ozbiljan teniski uzor. Ipak, mlađi Zverev nije želeo samo da nastavi porodičnu tradiciju. Želeo je da je nadmaši.
Već kao junior pokazivao je da pripada generaciji koja bi mogla da promeni svetski tenis. Godine 2013. preuzeo je prvo mesto na juniorskoj rang-listi, a naredne godine osvojio juniorski Australijan open.
Sankt Peterburg, mesto gde kreće Zverevova Odiseja
Usledio je prvi ATP trofej u Sankt Peterburgu 2016. kada je u finalu savladao tada trećeg tenesra sveta Stana Vavrinku koji je svega dve nedelje pre toga osvojio Ju-Es open.
Međutim, uz veliki talenat od samog početka išao je i teret ogromnih očekivanja.
Već naredne sezone, sa 20 godina, Zverev je osvojio svoj prvi masters u Rimu pobedviši Đokovića, a potom nastavio svoje putovanje ka teniskom vrhu.
Godine 2018. donele su mu potvrdu da pripada teniskoj eliti. U Londonu je osvojio Završni masters, a do trofeja je stigao na impresivan način – prvo je u polufinalu eliminisao Rodžera Federera, a zatim u finalu zaustavio Novaka Đokovića.
Sa 21 godinom pobedio je dvojicu igrača koji su obeležili jednu od najvećih epoha u istoriji tenisa.
Tri godine kasnije stigao je i do olimpijskog zlata. U Tokiju je u polufinalu savladao Đokovića, prekinuvši njegove snove o osvajanju zlata na Olimpijskim igrama, a potom je u finalu bio bolji od Karena Hačanova.
Ipak, između najava veličine i njenog konačnog ostvarenja nalazila se jedna od najbolnijih epizoda njegove karijere.
Rolan Garos i vrisak koji je odjekivao „Filip Šatrijeom“
Upravo na Rolan Garosu 2022. godine Zverev je doživeo jedan od najtežih trenutaka u karijeri.
Polufinalni duel sa Rafaelom Nadalom na centralnom terenu „Filip Šatrije“. Meč o kojem svaki teniser sanja.
Zverev je igrao jedan od najboljih mečeva u svojoj dotadašnjoj karijeri i mirisalo je na to da bi Nemac mogao da učini ono što su do te godine uspeli samo Robin Soderling i Novak Đoković – da pobedi „bika sa Majorke“ na pariskoj šljaci.
Prvi set je pripao Nadalu 7:6, dok je u drugom setu Zverev vodio sa 6:5 i Španac servirao za taj-brejk.
Rafa je poslao jedan forhend na koji je Zverev krenuo i taman kada je zamahnuo da udari lopticu čuo se vrisak koji je zaledio ceo „Šatrije“.
Zverev je nezgodno stao i pokidao tri bočna ligamenta desnog skočnog zgloba, a teren je morao da napusti u kolicima.
Usledila je operacija i višemesečni oporavak, zbog kojeg je propustio ostatak sezone, a na teren se vratio tek Australiji početkom naredne sezone.
Teret očekivanja i život sa dijabetesom
Zverev je od najranijih profesionalnih dana bio označen kao budući broj jedan. Njegova visina, snažan servis, dvoručni bekhend i sposobnost da igra sa osnovne linije podjednako dobro na različitim podlogama činili su ga idealnim naslednikom generacije koja je godinama dominirala tenisom.
Tennis Players to win a Grand Slam with type 1 diabetes
1. Alexander Zverev 🦁
End of List https://t.co/MEJzz3yfTo
— Nick Ally ✝️ (@nick_ally1986) June 7, 2026
Ali postojala je jedna stvar o kojoj javnost gotovo ništa nije znala.
Zverev je još kao četvorogodišnjak dobio dijagnozu dijabetesa tipa 1. Gotovo dve decenije živeo je sa bolešću koju je skrivao od javnosti, a odluku da o tome progovori doneo je tek u avgustu 2022. godine.
Objasnio je da dugo nije želeo da govori o tome jer se nije osećao prijatno. Plašio se da bi dijabetes mogao da postane razlog zbog kojeg će ga drugi posmatrati drugačije, ali i da će ljudi njegovu bolest koristiti kao objašnjenje za eventualne neuspehe.
„Ponosan sam na ono što sam postigao sa ovom bolešću. Ponosan sam što mogu da pokažem svetu da čovek sa dijabetesom ne mora sebi da postavlja granice“, poručio je Zverev tada.
Dijabetes, međutim, nije bio jedina prepreka. Zverev je u međuvremenu postao jedan od najuspešnijih tenisera svoje generacije, ali je dugo delovalo kao da mu najvažniji trofej neprestano izmiče.
Grend slem, san koji je uvek izmicao
Osvajao je Zverev i masterse i Završne turnire, pa čak i Olimpijske igre, ali su grend slemovi uvek izmicali.
Prvi put je bio veoma blizu 2020. godine u Njujorku. U finalu Ju-Es opena protiv Dominika Tima vodio je sa 2:0 u setovima, ali je dozvolio Austrijancu da se vrati i na kraju izgubi meč u taj-brejku petog seta.
Bio je to poraz koji je nagovestio obrazac koji će ga pratiti godinama. Kada bi se našao na korak od najvećeg uspeha, nešto bi pošlo po zlu.
Tri godine kasnije stigao je do polufinala Rolan Garosa, a 2024. ponovo do finala u Parizu, gde ga je pobedio Karlos Alkaraz.
Početkom 2025. godine izgubio je i finale Australijan opena od Janika Sinera.
Sve više se govorilo o njegovim porazima, a sve manje o onome što je već ostvario.
Endi Rodik je 2025. godine izneo ocenu koja je možda najbolje oslikavala Zverevov položaj u svetskom tenisu. Nazvao ga je najboljim teniserom koji nikada nije osvojio grend slem u toj fazi karijere.
To je istovremeno bilo priznanje i svojevrsna presuda.
Jer, kada ste dovoljno dobri da vas smatraju jednim od najboljih na svetu, a nemate najveći trofej, svaki novi neuspeh postaje dokaz da vam nešto nedostaje.
Odisej konačno stiže kući
Godina je 2026. i teniska javnost bruji o tome koliko će grend slemova Siner i Alkaraz uzeti, kao i da li Đoković može da dođe do 25. trofeja na najprestižnijim turnirima.
Jedno ime je čekalo svoju šansu iz senke, a to je bio Aleksandar Zverev.
Prvi veliki preokret dogodio se u Parizu. Sedmog juna, četiri godine nakon kidanja ligamenata u duelu sa Nadalom, ponovo je igrao finale Rolan Garosa. Ovoga puta nije dozvolio da mu prilika izmakne.
U pet setova savladao je Italijana Flavija Kobolija i osvojio prvi grend slem trofej u karijeri.
Čovek koji je godinama bio sinonim za tenisera koji ne može da pobedi u najvećim finalima konačno je skinuo taj teret sa leđa.
Tri meseca kasnije, na Ju-Es openu, ponovio je uspeh. U finalu je savladao Bena Šeltona i stigao do drugog grend slem trofeja u istoj sezoni.
U samo nekoliko meseci promenio je čitavu sliku o svojoj karijeri. Od igrača koji je izgubio tri grend slem finala postao je dvostruki šampion najvećih turnira.
Prvo mesto kao kruna na sezonu iz snova
U sezoni u kojoj su Siner i Alkaraz muku mučili sa povredama, a Đoković bio nekonstantan, Zverevu se ukazala prilika da u Beču zgrabi prvu poziciju što je Nemac maksimalno iskoristio.
¡Ser N°1 es cosa de pocos! 🔝😎
#Zverev https://t.co/LFsOzF71Bz
— ESPN Tenis (@ESPNtenis) October 29, 2026
Zverev je uradio ono što je bilo do njega. Osvajao je turnire, pobeđivao i koristio prilike koje su mu se ukazivale.
Tridesetog oktobra, pobedom nad Talonom Griksporom u Beču, matematički je obezbedio prvo mesto na kraju sezone, a od ovog ponedeljka po prvi put će se njegovo ime naći na samom vrhu ATP liste.
Deset godina od prve titule u Sankt Peterburgu i predviđanja da je on budući najbolji teniser sevta, čovek koji je nekada bio poznat po tome što ne može da završi najveće poslove, konačno je završio onaj najvažniji.
Kao Odisej koji je deset godina lutao morima, suočavao se sa iskušenjima i odbijao da odustane od povratka na Itaku, tako je i Zverev godinama prolazio kroz poraze, sumnje i osporavanja, da bi na kraju stigao tamo gde i pripada – pozicije broj 1.
