Trebaju mi tvoji dodiri, delim te, a boli bol…
Osećam te kao ludak ludilo. Ne znam šta je to,
ne priznajem osećaj opasno jak,
a ti si zver koja
me ubija svojim pogledom, vuk , kralj,
čovek pred kim
postajem neko s drugim JA…
Da li znaš šta je to?
Kakvo čudo se u meni dešava da ti poverim sebe,
a ti postaneš moj osmeh, moja misao,
moja noć i dan, moja tajna,
da te čuvam u duši
i ne budem više ista nikada…
Šta si mi to uradio? Šta mi radiš? Čovek si, vuk,
moj kralj,
đavo koji me iz kamena,
u kome sam bila zatvorena, poveo u igru života u kojoj vode rat naša tela boreći se sa vrtlozima strasti,
ludi lavovi, tirani,
zaposednuti
pomamom čula,
bez načina,
da se štit postavi između nas…
Kako kad sam ti ukrala
krv koju delimo,
i ispijamo je zajedno?
U tišini oporo gorkoj
pravim grešku za greškom,
tragajući za tobom,
i tražeći tvoje nežnosti,
jer previše te želim…
Zove te devojčica u meni,
želi da je čuvaš i štitiš…
Nikako da zaboravim sokove
tvojih usana kojima me
opijaš, dok vrištim
i dozivam te u igri
naših nežnosti…
