11. Decembra 2019. | 02:08
Početna / Mesečina / Dragana Kiklić: Karta za (ne)život

Dragana Kiklić: Karta za (ne)život

Mlada profesorka uđe u kancelariju, pozdravi nekoliko kolega koji su se tu zatekli, a onda posle malo
neodlučnosti, snebivajući se upita
– Donela sam karte za humanitarni koncert koji organizuje škola moje sestre. Želi li neko da
kupi? Karta je 60,00 dinara.
– Hoću ja. Evo ti 200,00 – reče jedna koleginica.
– Hoću i ja i nemoj da mi daješ karte, ne treba mi. Prodaj ih nekom drugom. – kupi i druga
koleginica.
– Ima li neko da mi pozajmi da kupim dve karte. Vratiću sutra – pita treća koleginica i kupi i ona.
– E a za koga je ta akcija? – pita četvrta koleginica.
– Ne znam. Učitelji su želeli da vaspitaju decu da budu humana, pa će sakupljeni novac uplatiti na
žiri račun neke bolnice.
– A ko svira na koncertu? – opet upita.
– Peva gradski hor i neke lokalne grupe.
– Hm, lepo – opet reče ista koleginica, a mlada profesorka je začuđeno pogleda išćekujući da kupi
kartu. Ali ova lagano izađe iz kancelarije.
– Kad je taj koncert? – upita i kolega.
– Za pet dana.
– Oooo, pa ima vremena. Ne mora danas da ti damo pare. – reče kolega i izađe i on napolje.
– E izem ti državu koja nema para za lečenje svoje dece – poče da psuje drugi kolega. Ostali
nastaviše nezainteresovano nešto da pišu. Mlada profesorka postiđeno vrati karte u torbu i zbunjena,
priđe svom ormaru da ostavi stvari.
– Daj mi te karte – reče joj jedna od koleginica koja je kupila karte. – idemo da ponudimo
učenicima. Samo saekaj da prvo otkucamo obaveštenje. Koji slogan da smislimo? Moglo bi „KUPI
KARTU ZA ŽIVOT BOLESNE DECE. Da niko ne bude sam i zaboravljen. Zajedno ćemo podeliti tugu,
zajedno ćemo, pobediti bolest. Budi human, budi čovek. – 60,00din“
– E super. Baš ti hvala.

– Ma ne brini. Treba decu učiti dobroti. Idemo da pitamo ove starije. – sedoše u hol da čekaju
učenike koji tuda prolaze. Naiđoše dva učenika:
– Za koga je to? – upita jedan od njih.
– Za bolesnu decu.
– A jeste vi kupili? – opet upita.
– Jesmo.
– E dao bi ja, ali nemam sitno.
– Dajte meni jednu – reče drugi. Ubrzo im priđe još nekoliko učenika:
– E gde ste našli sad na kraju nedelje?! Potrošili smo đeparac.
– Nije ti ništa ostalo?
– Ostalo mi malo, ali treba mi, posle škole idem na piće sa društvom.
– A jeste li Vi profesorka, sigurni da će te pare da idu baš tamo gde treba. Možda će neko da ih
stavi u svoj džep.
– Vidiš meni takva misao nije pala na pamet. Svako radi po svom izboru i savesti. Moje je da dam, i
ne brinem šta će da rade drugi.
– E lako je Vama. Vi imate platu. I ja bih davao da imam platu kao Vi. I to 60,00. din pa Vi ne
možete ništa da skupite. Trebalo je da cena bude bar 500,00 din.
– Mnogo je bolje stalno davanje po malo. Zato se i kaže „naše malo, nekom znači mnogo“. Kad se svi
udružimo, to će biti dovoljno. Bolje je nego da neko da mnogo jednom i više nikad, a da stalno priča o
tome.
Prodadoše nekoliko karata. Mlada koleginica razočarano upita:
– Zar stvarno nemaju 60,00 din?
– Oni koji nemaju, oni su kupili karte. Nije stvar u imanju i nemanju. Više je u okruženju koje
sumnja u sve, u stilu života da smo sve otuđeniji i da decu niko ne uči da budu dobra. Pod hitno treba
uvesti predmete „dobrota“ i „zahvalnost“. Vremenom ćeš to shvatiti. Nemaš još dovoljno životnog
iskustva, ali nikad nemoj na ovakvo stanje da se navikneš. Ma koliko ti se činilo da malo možeš da
promeniš, potrudi se i uvek uradi to što možeš da svet bude bolji.
– Pitam se samo kako je onima kojima treba novac za lečenje? A nikad se ne zna ko će biti sledeći?
Kome će sledećem da zatreba pomoć.

– O tome uvek razmišljam. Volela bih samo da nikad ne saznaju za ova, besmislena i bespotrebna
pitanja, za reči bez dela. Zato uvek i podržavam svaku ovakvu akciju. Svakog meseca šaljem po tri
SMS-a prvog, desetog i dvadesetog. Važno je da „kaplje“, da oni koji čekaju pomoć osete da nisu
zaboravljeni. Na sreću, uvek ima i ovakvih i onakvih. Možda je to dobro. Možda tako treba.
U tom trenutku nova grupa učenika prođe pored njih. Starija profesorka ih ne ponudi karte, samo
nastavi tužno da gleda za njima. Znala je da, od kad imaju policajca neće više to raditi u [kolskom
dvorištu. Uzalud su im pričali, uzalud otvoreno ukazivali roditeljima. Oni su bili gluvi, roditelji slepi za
najgoru istinu. Za nešto gore od bolesti.
Uvek se trudila da bilo šta uradi, i zato je situacija u kojoj se osetila nemoćno najviše
pogodi. Sumnjala je da bilo ko može da ih zaustavi u mladalačkoj naivnosti, zanesenosti. U
sunovratu. Kako je teško skupiti novac za kartu za život bolesne dece, a kako lako isti novac dati da
se upropasti život. Savi glavu i poče da broji novac koji su dobile za karte.
– Koliko ima? – upita mlada koleginica.
– Tačno onoliko koliko će ona grupa zdrave dece platiti kartu za svoj neživot. Možda sada, možda
večeras, sutra… a pritom neće postaviti nijedno pitanje.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Zoran Todorović

Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.