24. Januara 2020. | 20:31
Početna / Mesečina / Tode Nikoletić: Više nego

Tode Nikoletić: Više nego

Marija Mladenović

Umela je da hoda
po oblacima,
stopljena u
beloplavo runo.
Nebo joj je
teklo iz dlana,
zaustavljala je dah
dečacima,
bila hodajuća
elektrana.
Živela svojeglavo
i pitomo u isti mah.
Voleo sam je
više nego puno.

Umela je da
pripitomljava ptice.
Zečevi su joj pili iz ruku,
volela da priča
s cvećem do u kasno.
Znala je da poljubi
nehotice…
Bila tanka u struku
ko vlat trave,
imala oči plave,
i kad spava.
Voleo sam je
više nego strasno.

Znala je gde leto letuje
gde spava zima.
Znala je šta me ljuti.
Satima je
umela da ćuti,
vitka ko trska,
i sve je bilo uzaludno
da je iz sna prenem.
Prkosila je svima,
znala kad venem.
Bila umilno drska…
Voleo sam je
više nego čudno.

Uvlačila se u moju sobu
kroz bravu,
ko magla,
poput priviđenja.
Ljubila me je…
Oooo, glavo luda,
ne smeš to reći.
Imala je kosu plavu,
bila prgavo nagla
i pomalo lenja.
Slušala me verno,
svetački i pseći.
Voleo sam je
više nego svuda.

Bežala je iz škole
i lagala često.
Imišljala planete,
crtala granice
po mome telu.
Nestajala u veče tamno,
bez oproštaja.
Menjala mesto
po mesto,
plakala ko dete
kad joj falim.
Psovala me
večnost celu.
Iz očaja.
Voleo sam je,
više nego sramno.

Znala je da troši
moje kosti i snagu,
dobijala me
i kad gubi.
Krala karte
znajući da vidim.
Umela je da se ljubi,
dugo i lepo.
Znala da se stidim
kad je pogledam nagu,
noću.
Govorila: „Dođi,
Ne pravi se lud! “
Znala šta hoću!
Voleo sam je
više nego slepo.

Evo već je sto godina
kako je nema više.
Ostario sam
i pobeleo sasvim.
Htela je dete,
prestala je da piše.
Uh, uvek kasnim
ko sneg kojem se
nadam.
Ja sam epilog
sopstvene štete.
U zaleđenom proleću
sa onog oblaka
plavog u beskraj
padam.
Voleo sam je, voleo,
I više nego što ću.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Tode Nikoletić

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.