Posle dve neuspele trudnoće Danica je konačno dospela do termina i, vidno uplašena i izmučena od bolova koji su postajali sve jači i češći, šetala je dugim čistim hodnikom porodilišta. Samo bi u pauzi kratko zastala da udahne vazduh i skupi snagu, pridržavajući stomak. Oko nje se za čas okupilo nekoliko žena koje očito u tom trenutku nije mučilo ništa od onog što je mučilo nju. One su to ili prebrinule ili očekivale kasnije. Njoj nije bilo ni do čega, a ponajmanje do priče sa nepoznatim ženama.
Na trenutak među njima prepozna svoju dalju rođaku, Mirjanu. Viđale su se češće u detinjstvu i tada su svi sa poštovanjem gledali u Danicu pričajući o njenim uspesima u školi, kasnije i na fakultetu. Mirjana ju je gledala velikim crnim očima, sa iskrenim osmehom punim obožavanja. Videle su se kasnije još nekoliko puta otkako su se udale. Jedina veza im je bila baba i, kad je ona umrla, skoro da su prestale da se viđaju.
Mirjana se rodila na selu, odrasla radeći teške poslove bez mnogo radosti, samo uz široki osmeh. Školu je jedva završila, i to osnovnu. Ne, nije bila glupa, ali zbog zamuckivanja je često ćutala. Vremenom je navikla na svoje zamuckivanje, pa se više nije ustručavala da priča o svemu što želi, ali u školu je već bila prestala da ide. Ubrzo su je udali za starijeg momka iz susednog sela, tek da im ne bude na teretu. Kažu da joj je muž pio i da mu nije bilo strano da onako pripit digne ruku na nju. Nekoliko puta se vraćala svojima, ali bi je i oni ubrzo vratili mužu. Nisu mogli više da brinu ne samo o njoj, nego sada i o dve lepe i zdrave devojčice koje je rodila bez mnogo teškoća. Posle toga prihvatila je svoj ni malo srećan život i nosila ga kao krst. Da li je prestala, jer je izgubila potrebu da se žali ili više nikom nije ni imala da se žali, tek šamare je prihvatala kao oluju iza koje će sigurno zasijati sunce. Njena lepota ostala je u tragovima, krupne oči i duga, crna, tršava kosa i osmeh, iskren i nevin. Kad je zatrudnela treći put, shvatila je da njen muž traži naslednika.
Danica je bila malo starija; odrasla je u gradu u porodici punoj sklada i podrške, zaštićena od svega lošeg i strašnog što može život da donese. Život je bio fer prema njoj, osim što je zbog nežnog zdravlja imala dve neuspele trudnoće.
***
Izmučena bolovima, u trenu je prepoznala te oči: „Samo mi još ona treba, pored svih mojih muka” – pomislila je i skoro da se pravila da je ne poznaje. Preokupirana svojim strahom, nije obraćala pažnju na Mirjanu koja ju je naivno zapitkivala za sve novosti. Danica je odgovarala kratko, bez daljeg interesovanja o Mirjaninom životu, nadajući se da će to odbiti Mirjanu.
A kad se Mirjana izgubila iz njene blizine, laknulo joj je. Bar neće ništa da je zapitkuje.
Ipak, Mirjana se ubrzo vratila.
– Gde si bila? – pitale su je druge žene na hodniku.
– Ddddda se pppppporodim – uz osmeh im je odgovorila. Pogledale su je u stomak; kao da je bio manji, ali niko joj nije verovao: sve žene su iz sale dolazile na kolicima vidno izmučene.
– Kako tebe nisu dovezli? – pitali su je.
– Zzzzzašto? Pa mmmmeni je dobro. Ovo miiiiii je ttttreće dddete.
– Ma, ti se šališ!? – s nevericom su je i dalje gledale, sve dok joj nisu doneli dete. Osmeh joj je ozario lice kad je u naručje uzela svoju treću devojčicu. Danici je na trenutak nje bilo žao, ali su joj misli prekinuli bolovi i ona se okrenula svojim brigama.
Njen porođaj je bio mnogo duži i teži. Sada su jedne bolove zamenili drugi. Čak i radost zbog rođenja sina nije mogla da nadjača bolove. Kad su je izmučenu dovezli u sobu, prva joj je prišla Mirjana; nakvasila joj je vlažnom maramicom vrele usne, a onda joj pokvasila čelo. Danica ništa nije tražila, ali Mirjana je znala šta treba. A kada je htela da ustane, Mirjana joj je prva pružila rame da se osloni i ruku da je vodi. Pazila ju je i štitila. Ona je u ovoj situaciji bila mnogo stručnija i spretnija.
Nije čovek uvek jak i ne zna sve; tek na drugi pogled se vidi da nebitni mogu da postanu tako bitni i potrebni… Kako neke situacije umeju da nas razdrmaju, da sve totalno preokrenu i postave na pravo mesto! Kako je imala sreću što je Mirjana bila pored nje. Danica je gledala Mirjanu kako spontano i samouvereno rešava svaku novu i za nju nepoznatu i tešku situaciju. Stomak ju je i dalje boleo, pa je Mirjana rekla:
– Idddddem da ti nnnnnađem doktora! – i izašla je iz sobe. „Ma gde i koga može da nađe? Ko će nju da sluša dok ovako zamuckuje!? Isteraće je iz ordinacije – sestre su ovde bile jako neljubazne” – pomislila je plašeći se mogućih neprijatnosti više nego svojih bolova. Ali umesto toga, uskoro se na vratima sobe s Mirjanom pojavio doktor koji je strpljivo slušao Mirjanu koja je zamuckivala, ali nije odustajala da objasni ono što je nameravala.
– Vi ste Mirjanina rođaka? Mirjana se brine za Vas, pa da vidim šta Vas boli.
– Izvinite, ja ne bih da budem dosadna, Mirjana je sama htela…
– Ništa Vi ne brinite. Mirjana je naš stari pacijent. Mi se dobro poznajemo – dok je doktor govorio, Mirjana se smeškala, srećna što je uspela da pomogne.
Danici je od injekcije koju je doktor prepisao bilo lakše, a narednih dana do njenog otpuštanja sve je bilo slično. Mirjana bi posle brige o svom detetu dolazila do Daničinog kreveta i brinula o njoj i njenom dečaku. Ostale žene su je zadirkivale za treću ćerku, upola se šaleći, upola ozbiljno brinući o njoj i sudbini nje i njene devojčice kad se vrati kući.
– Neeee brrrrinem se ja više. Snnnaći ću se. Ne dam ja više niko da me maltretira. Ne dam niko da mi potcenjuje mmmmmmoje devojčice.
Žene su je gledale i verovale joj. Sada kada su je sve malo bolje upoznale, počele su da je gledaju drugačije, onako kako je zaslužila, da joj se dive i da je poštuju. I pored tako teškog života, ona je imala osmeh, odlučnost i snagu. Pored svega što nije imala, davala je i radovala se. Ona kojoj ni roditelji nisu pomagali, pomagala je drugome i radovala se što može bar nešto drugom da da, što može da ohrabri, da podrži.
Danici je svakim danom bivalo sve bolje, ali nešto drugo je počelo da je muči. Onaj prvi dan u bolnici nikako joj nije izlazio iz glave: bilo joj je teško, imala je bolove, ali to nikad ne sme da bude opravdanje da budemo loši prema drugima. Kako smo ponekad u zabludi kad procenjujemo druge i njihov značaj.
Tešila se time da niko nije video njene misli. Ali ona je videla svoje misli… i stidela se.
Kako život ume da nas nauči i postidi! Stid nije bio dovoljan da bi oprostila sebi. Bilo je potrebno ispraviti nedostojne misli delima.
Čim je izašla iz bolnice, počela je da hvali Mirjanu toplo i iskreno pred svakim, a naročito pred rođacima. Pričala je kako joj je zahvalna za svu pomoć i podršku koju joj je pružila.
A reči brzo putuju, pa su stigle i do Mirjanine kuće, njenog muža, meštana u selu.
Ubrzo ju je s porodicom posetila u skromnoj kući, u malom selu. Potrudila se da svi vide da Mirjanu mnogi vole i da vredi. Pričala je kako Mirjanu poznaju doktori, kako je cene ugledni ljudi, kako je uvažavaju. Moćne reći učinile su da je bar na neko vreme i muž i meštani gledaju drugim očima. Mirjana je u svom ničim zasluženom teškom životu konačno imala trenutke sreće i mogla je da oseti kakva je sreća biti voljen i poštovan. Ti trenuci daće Mirjani snagu da ne dozvoli da ona i njene devojčice ikada više dožive poniženje.
Bar neko vreme Danica će joj biti podrška. U znak zahvalnosti.
