Početkom 80-ih godina, filmsku publiku tadašnje Jugoslavije, prijatno je iznenadilo delo Miloša Radivojevića: „Dečko koji obećava“. Ako bi pravili rimejk tog filma, za novo vreme i u novim okolnostima, sam scenario, koliko god bio kultni spis – morao bi da se suoči sa par izmena. Prvo: dečka u naslovu, zamenila bi devojka. Drugo: tamna nota filma, spram njenog talenta i njene borbe, bila bi zamenjena „krv crvenom“, ili nekom finom nijansom damske purpurne boje; dok bi i ono obećanje iz naslova, predviđeno pre svega za budućnost – za futur, moralo da bude svedeno na prezent. Bilo bi: „Devojka koja obećava“! Ili ako tako lepše zvuči: „Devojka čija obećanja živimo“! Obećanja koja je dala sebi, svom talentu, svom putu i svojim koracima.
Dragana Klašnja, rođena u Somboru 1995. godine, diplomirala je ruski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Pesnikinja, slikarka, novinarka Omladinskih novina i portala Objektiv24; autorka jednog književnog Jutjub kanala, dama kojoj osim stvaranja umetnosti, nije strana ni scenska interpretacija iste. Reklo bi se, dovoljno talenta i za jedan grad, a kamoli za jedno telo. Dragana Klašnja u razgovoru za naš portal, priča o svom životu, radu i o svojim umetničkim nadahnućima.
– Dragana, na početku razgovora, pre svega, hteo bih da uputim sve pohvale na račun tvog rada. Nije čest slučaj naići na tako umetnički svestranu osobu. Baš iz tog razloga, razgovor sa tobom je u najavi i lak i težak. Lak zbog brojnih tema koje se same nameću i impresija koje ih prate… Opet i težak, jer nisam siguran odakle bih počeo. Ipak, neka prvo pitanje bude iz oblasti koja je meni lično najbliža, a to poezija. Šta za tebe znači poezija? Pre svega za tebe kao pesnikinju.
Dragana: Poezija je za mene nasušna potreba, ako uopšte mogu ono što pišem da nazovem poezijom i ako mogu sebe da nazovem pesnikinjom… Iskreno, izbegavam i jedno i drugo, pre svega, zbog načina na koji taj moj proizvod nastaje – iz želje da nešto saopštim, pošaljem poruku, olakšam sebi, deleći emociju s ,,perom“ i ,,papirom“. Ne pišem često i svakodnevno, već samo onda kada se u meni aktivira vulkan različitih emocija i strasti. Tada, htela ja to ili ne, lavina sama navire… Prema tome, proces, kojim svoje ispovesti oblikujem u formu stiha radije bih nazvala nekom vrstom ispisivanja dnevnika, nego poezijom.
– Stičem utisak, da su tvoje pesme „neusiljene“ i prirodne, da imaju neki svoj tok; da su pisane mnogo više da kažu i prenesu, nego da se po svaku cenu dopadnu… Grešim li?
Dragana: Potpuno si u pravu. ,,Dečje bolesti“ poput ,,budi dopadljiva drugima“, preležala sam odavno, i što sam starija u meni sve manje ima takvih nastojanja. Iznad svega mi je bitno da budem prirodna, spontana, a samim tim i prepoznatljiva, bilo da pišem stihove, slikam ili intervjuišem… Po prirodi sam individualac. Isto tako, veoma cenim originalnost i doslednost kod drugih ljudi…
– Da li planiraš objavljivanje neke zbirke u dogledno vreme?
Dragana: Pesme pišem od svoje sedme godine. Kao dete sam maštala o tome kako ću jednog dana biti velika pesnik, poput Mike Antića, Desanke Maksimović, Milana Rakića i drugih, čiju smo poeziju čitali kao obaveznu lektiru; kako će knjige sa mojim potpisom biti na policama biblioteka… Oni su bili moji heroji i inspiracija. Međutim, kako sam sazrevala, moja zaljubljenost u ideju da budem ja nečija heroina je jenjavala, a vremenom sam shvatila da štampanje zbirke nema poseban značaj, pogotovo zbog toga što živimo u eri interneta i društvenih mreža, te bilo ko može da pročita moje stihove na fejsbuku, instagramu ili nekom portalu, ukoliko to zaista želi…
S druge strane, ja više volim da dok čitam držim knjigu u rukama i, pretpostavljam, nisam jedina. Ako jedog dana poželim da u rukama držim svoju knjigu, skupiću prilično razbacan i nepovezan materijal i pokušaću od njega da napravim zbirku. Za sve postoji pravo vreme…
– Osim što pišeš pesme ti si i sjajna interpretatorka istih – a posetioci tvog JT kanala sigurno znaju o čemu govorim. Kaži mi: Koju vrstu poezije privatno voliš da čitaš?
Dragana: Ja sam, u stvari, pre svega navedenog, bila interpretatorka poezije. Startovala sam u četvrtoj godini. Tada, još uvek, nisam umela ni da čitam. Okolnosti u kojima sam osmišljavala sebe u ovoj ulozi nisu bile baš najsrećnije. Mada mi je sada, iz ove perspektive, sve postalo smešno. U vreme bombardovanja, dok smo sedeli po podrumima, odrasli su čitali pesme, ja sam ih upijala i kasnije izvodila pred komšijama, mojom prvom publikom. Tada sam pobrala i prve aplauze.(smeh) I tako počinje moja misija pretvaranja loših trenutaka u nešto lepo i pozitivno – ovo je, mislim, najdragocenija osobina koju čovek može da poseduje, jer mu obezbeđuje opstanak i istrajnost u svakoj situaciji.
Meni omiljenu poeziju pisali su Branko Miljković, Desanka Maksimovič, Mika Antić, Ljubomir Simović, Crnjanski.., kada su u pitanju domaći pesnici. Premda sam diplomirala rusku književnost i jezik, među njima, takođe, imam favorite, a to su S. A. Jesenjin, V. V. Majakovski, A. A. Ahmatova… Osim toga, rado čitam Preverovu poeziju, Silviju Plat – ,,ćerku postmoderne“, kako je kritičari nazivaju, En Sekston… Zaista je širok i šarolik repertoar poezije koju volim da čitam. To uvek zavisi od trenutnog raspoloženja i interesovanja…
– Kakva su dosadašnja iskustva u radu „YouTube“ kanala?
Dragana: Teško je jutjubu dati nešto potpuno novo i neviđeno, iako se dok snimam potpuno prepuštam i trudim da budem spontana i svoja…
Moja mislija je da putem jutjub kanala Shoshana Doza Inspiracije širim ljubav prema poeziji i poručim da je ona jednako velišanstvena i u vremenu kada je skrajnuta, a najviše, čini mi se, među mladima. To je na neki način moja lična revolucija. Svi mi koji širimo ljubav prema poeziji „sada“ i „ovde“ smo na neki način revolucionari, bar ja to tako posmatram. Često mi deluje da oglašavanjem preko jt kanala nisam dovoljno prodorna, pa poželim da išaranog lica izađem na ulicu i „udarim šamar javnom ukusu“ kao što su to nekada radili futuristi Marineti, Majakovski, Hlebnjikov… (smeh).
– Diplomirala si ruski jezik i književnost. Zašto i u kom trenutku si odlučila da to bude tvoj poziv?
Dragana: Književnost je moja prva ljubav. Bila sam u dilemi samo da li ću upisati srpsku ili rusku. Temelje ove ljubavi u meni je izgradila moja nastavnica srpskog jezika i književnosti još u osnovnoj školi, Marija Studen, iz Bačkog Brestovca. Tako ih je stabilno sazidala, da ih nikada nije moglo poljuljati nijedno nipodaštavanje, niti sumnja…
– Neću te pitati, Tolstoj ili Dostojevski, mislim da je besmisleno (smeh)… Ipak, kao „slavistikinju“ pitaću te, da našim čitocima dodatno približiš rusku književnost. Podeli sa nama svoje omiljene ruske pesnike i pisce – i koja je to posebno zanimljiva autentičnost ruske jezičke kulture – naravno, ako je iz tvog uga ima?
Dragana: Dostojevski (smeh). O ruskoj književnosti i ruskom jeziku mogu da se ispišu milioni stranica, te se plašim se da će WordPress čitljivost ovog članka proceniti kao veoma lošu. Najlepša dela koja je ruska književnost iznedrila, po mom mišljenju, su romani „Braća Karamazovi“(Dostojevski), „Vaskrsenje“(Tolstoj), „Mi“(Zamjatin), „Majstor i Margarita“ i „Pseće srce“ (Bulgakov)… Posebno mi je draga Jesenjinova poema Crni čovek, kao i Čehovljeve drame… Zaista je teško odlučiti se za jednog pisca ili jedno delo, jer je ruska književnost nepregledno prostranstvo, kao što su to i ruska zemlja i ruska duša…
– Da li sebe u budućnosti vidiš za katedrom, ili ti nastavnička, odnosno profesorka karijera nije prioritet?
Dragana: Svojevremeno sam predavala ruski jezik preko jedne novosadske škole stranih jezika odraslima i, iskreno, nisam se sebi takva dopala… Kada sam završila osnovne studije bila sam poprilično svesna činjenice da me taj poziv neće učiniti srećnom. Mada, nikad ne reci nikad…
– Pričaj mi o slikarstvu… Koliko je meni poznato – u odnosu na ono što smo pomenuli, slikarstvo je podjednako važan, ako ne i važniji deo tvog bića i tvog života?
Dragana: Književnost je moja prva i najveća ljubav, ali i slikarstvo izuzetno volim i u njemu uživam. Moje slike su zapravo zbir trenutaka inspiracije, želje za igrom bojama i oblicima, mada sam i ovim putem saopštavala svoja izvesna gledišta…
– Na koju si sliku do sada posebno ponosna?
Dragana: Volim ih sve. Svaka od njih je deo mene i mojih vizija, ali sam ipak najviše vezana za sliku „Izađite iz okvira“. Poruka koju njome šaljem je poziv svim ljudima da odbace obrasce koje im nameće društvo, pokušaju da žive bez stega i, samim tim, više budu svoji. Ova slika, definitivno, najbolje tumači moj unutrašnji svet i kao takvog ga otkriva drugima…
– Imaš li uzore u ovoj oblasti?
Dragana: Vinsent van Gog je na prvom mestu, potom Klod Mone, Vasilije Kandinski, Rene Magrit, Frida Kalo… Opet veoma raznovrsno i široko…
– Scenska umetnost ti takođe nije strana, zar ne?
Dragana: Scena je život, a življenje je opet umetnost. Sve je to kod mene usko povezano. Scenske nastupe poput interpretiranja poezije i izvođenja monologa i skečeva sam imala unutar književnog pokreta čiji sam bila član. Organizovali smo književne večeri koje su bile lepi mozaici sklopljeni iz naracija, recitacija, skečeva i muzičkih tačaka. Od svake umetnosti smo uzimali po malo i pravili sadržaj koji bi se dopao najrazličitijim interesovanjima i ukusima. Nastupali smo, izmeđuostalog, i na Novosadskom festivalu knjige…
– Interesuje me: Da li ponekad u tebi dolazi do sukoba Dragane koja bi pisala, Dragane koja bi slikala, sa Draganom koja bi radije bila na sceni (smeh)? Ili tvoje sklonosti i tvoji afiniteti međusobno funkcionišu u savršenom skladu i harmoniji?
Dragana: Dešava se često, ali u momentu kada treba da se odlučim za jednu od njih, slušam svoj instikt – on je uvek nepogrešiv. Uglavnom se moje potrebe za izražavanjem kroz različite umetnosti javljaju u različito vreme, a ponekad me i sve napuste… U tim momentima napuštenosti ja budem snalažljiva i pronađem novu Draganu: Draganu koja je novinarka, Draganu koja kuva, izmeđuostalog, i Draganu koja ne radi baš ništa. Jednog dana ću, verujem u to, pronaći profesiju koja objedinjuje sve pomenute Dragane i međusobno ih miri…
– Trenutno radiš i kao novinarka… Od kada je novinarstvo prisutno u tvom životu?
Dragana: Sasvim slučajno sam ušla u svet novinarstva. Naime, od kolege iz književnog pokreta dobila sam informaciju da je novosadskom portalu Omladinske novine potreban neko ko bi pisao. Ovde sam prvi put upoznata s novinarstvom i potpuno se u njemu pronašla. Moram da se zahvalim urednici portala Sanji Đukić koja mi je prenela svoja znanja iz ove delatnosti i osposobila me da u njemu plivam, pružajući mi, pritom, slobodu da budem svoja.
Sada, u Objektivu24, Ivana Knežević dodatno širi moja znanja i vidike u sferi novinarstva i sve sam sigurnija da će ovo biti pravi poziv za mene.
U novinarstu sam od oktobra 2020. godine.
– Koja forma novinarstva ti je lično najbliža i najdraža: reportaža, vesti, kolumna ili intervju?
Dragana: Reportaža i intervju, u zavisnosti od odgovora na pitanja s kim? gde? šta?…
– Znam da si u dosadašnjem radu imala prilike da upoznaš ili bar da sretneš brojna renomirana imena iz sveta kulture i umetnosti. Da li je neko od tih ljudi na tebe ostavio posebno snažan utisak?
Dragana: Nesumnjivo je to scenarista i reditelj Dušan Kovačević, kog sam upoznala prilikom njegove posete Novom Sadu povodom premijere najnovijeg filma koji je potpisao ,,Nije loše biti čovek“. Sjajan govornik i umetnik, legendarna ličnost… Saradnja s njim nadahnjuje i motiviše…
– Imajući u vidu čime se baviš, koliko su ti važne društvene mreže? I da se nadovežem: Kakav je tvoj stav o njihovoj upotrebi i zloupotrebi?
Dragana: Društvene mreže vidim kao svoju celodnevno otvorenu galeriju. Uvek, u zavisnosti od toga ko ih koristi, one su upotreba ili zloupotreba.
– Našaliću se sa jednim pitanjem… Slikaš, pišeš, radiš kao novinarka, diplomirala si književnost… Ako spisku aktivnosti, u nekom trenutku budeš dodala i neko peto ili šesto zanimanje, da li si razmišljala da bi to moglo da bude nešto unosno, ili bar malo isplativije? (smeh)
Dragana: Mnogo mi se sviđa ovo pitanje. Jednog dana ću ja tebe pitati isto. Ko se zadnji smeje, najslađe se smeje (smeh). Šalu na stranu… Postoje među nama ljudi kojima je novac prioritet. Ja nisam jedna od njih, mada sam bila prinuđena često da radim poslove koje ne volim zbog istog, naravno, iz egzistencijalnih razloga… Doduše, znala sam koji od njih je moja prolazna stanica, a koji je cilj. Mogla sam npr. da upišem kurs programiranja, kao što su mnogi uradili, i zauvek izgubim sebe, a po mom mišljenju, jedini smisao je biti ono što jesi. S druge strane, kada čovek zna ko je i postavi pred sebe cilj, do kog dođe uz veliki trud, strpljenje, veliku ljubav i želju, i najneunosniji posao postaje unosan. U to verujem i počinjem da osećam na svojoj koži…
– Da uozbiljim… Kultura je česta tema u javnosti… Opšti stavovi o kulturi i umetnosti, današnjem vremenu koje im po mišljenju mnogih nije naklonjeno? Mislim i na Srbiju, ali i globalno gledano. Kakva su tvoja razmišljanja o tome?
Dragana: O KULTURI ĆU OVAKO: Kada budemo bolji, biće nam bolje. Nisam gruba, samo ne volim guranje problema i bolnih istina pod tepih, jer tako zatvaramo sve mogućnosti da te probleme rešimo, a ružne istine preinačujemo u lepše. Moramo biti iskreni prema sebi, a zatim i prema drugima. Niko mi nije kriv zbog onog što jesam, niti je našem društvu neko drugi kriv zbog onoga što jeste. Međutim, ukoliko svaki kulturno osvešćeni pojedinac da svoj doprinos i prestane da odustaje kada je teško, gospođa Kultura će ponovo dobiti svu zasluženu pažnju.
– Živiš u Novom Sadu koji je nedavno ustoličen kao „Evropska prestonica kulture za 2022. godinu“. Da li je to šansa da se pokrenu i promovišu neke „fine“ stvari i uzvišene vrednosti, kako u NS, tako i u Srbiji, ili na to gledaš tek kao na međunarodnu političku predstavu, bez suštinski dugoročne koristi?
Dragana: Za mene je Novi Sad oduvek bio prestonica kulture i smatram da će svi koji ovaj grad razumeju i nose u sebi, složiti se sa mnom, bez obzirana to da li žive u njemu ili ne. Iz vizure jednog Novosađanina dodeljivanje pomenute prestižne titula je potpuno prirodna stvar. Ovaj grad je uporište multikulturalnosti, tolerancije, različitosti, iz kojih se ne razvijaju podeljenosti već mostovi. Novi sad je Srpska Atina, Evropska prestonica kulture, Omladinska prestonica Evrope… Novi Sad je moj grad, grad koji mene najbolje razume, koji ima odgovore na moja pitanja i pruža mi potpunu slobodu da budem ono što jesam… To je sve što mogu da kažem.
– Za kraj, pitao bih te nešto krajnje obično… Kako stojiš sa slobodnim vremenom – i kako ga provodiš?
Dragana: Kada ne radim ili volontiram u Fondaciji 1% i Nevladinoj organizaciji Iridi, ili vreme provodim s dragim ljudima, uživam u filmovima, knjigama, muzici… Nedavno sam krenula i u teretanu, na plivanje…
– Dragana, bilo je zaista zadovoljstvo pričati s tobom. Želim ti mnogo sreće i uspeha u daljem životu i radu!
Razgovor vodio: Nikola Trifić
VRAĆAŠ SE ALI SI ROĐEN DA ODEŠ
***
ovoga puta povedi i mene
ponekad sanjam o stvarima koje ne postoje
uzalud tražiš svoje ostrvo sreće
pretvarajući kilometre u milimetre
decenije u godine
godine u dane
dane u minute
tvoje ostrvo je u tebi
malo i u meni
vraćaš se odlaziš dolaziš
ovoga puta povedi i mene
ponekad maštam o stvarima koje ne postoje
koliba uz more
u kojoj se seksamo je
od trske
na mome su jeziku
ukusi soli
morske
tvoga znoja
i poneke suze
željna sam sunca
toplih boja
mirisa papaje
hranu beremo s drveća
ti više ne lutaš
ja više ne čekam
povedi me
ponekad poverujem u stvari koje ne postoje
u pustinji je fatamorgana
okeani su ti postali uski
a gradovi mali
lutanje se pretvara u očajanje
ovoga puta povedi i mene
naša koliba od trske
uz more
čuva ceo jedan svet
ponekad živim za stvari koje ne postoje
onaj koji čeka i onaj koji luta kad-tad se sretnu
ponekad živim od stvari koje ne postoje
Dragana Klašnja
