Posle 45 godina od formiranja specijalne sportske ekipe grada Kragujevca, okupila se na Petrovdan 2023. godine šampionska ekipa „Igara bez granica“ pobednik u engleskom gradu Linkolnu. Kragujevčani koji su 1978. godine vrlo uspešno reprezentovali svoj grad i državu Jugoslaviju u TV spektaklu „Igre bez granica,“ okupili su se posle skoro pola veka. Nјihova fotografija na terasi istorijskog spomenika, fiskulturne sale Sokolane, mesta u kojem su, između ostalih, trenirali i sa koga su krenuli u ostvarenje svog sna, u jednu vrlo uspešnu pustolovinu, sada je jedna lepa uspomena.
Televizijska emisija “Igre bez granica“ sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka bila je jako popularna u Jugoslaviji, a u Evropi i duže, imajući i do 200 miliona gledalaca. Za igre koje su bile sve, samo ne naivne, grabili su se svi gradovi Evrope. Projekat internacionalne saradnje, letnja zabava, takmičenje u snalažljivosti i prijateljstvu prihvatila je pionirski „Televizija Beograd“ u ime „JRT“. Mladi sedam gradova Evrope: Fontenbloa (Francuska), Zoberhajma (Nemačka), Aroze (Švajcarska), Abano Termea (Italija), Sendvica (Engleska), Velbrunda (Belgija) i Kragujevca obreli se u gradu Linkolnu na ivici Šervudske šume u Velikoj Britaniji. Sastali su se u poslednjem krugu kvalifikacija za finale u Italiji. Pri tome, prethodni učesnici koji su branili boje socijalističke Jugoslavije u „Igrama bez granica“ 1978. godine, nisu postigli veliki uspeh.
Kragujevac je ozbiljno shvatio šansu da se predstavi Evropi. Predsednik opštine Borivoje Petrović poverio je sastav ekipe savetniku za fizičku kulturu Prosvetno pedagoške zajednice Kragujevca, 
Stevanu Žiloviću i treneru ekipe Dragoslavu – Dragom Lazareviću, profesoru fizičkog vaspitanja. Oni su uz pomoć lekara
Mome Aleksića i psihologa, u trijaži i napornim pripremama, od preko dve stotine odabranih aktivnih sportista Kragujevca, stvorili jaku, fizički i psihički stabilnu ekipu, sastavljenu od članova SD Radnički. Članovi muške ekipe bili su: fudbaleri half Radisav Martinović, bek Miodrag Gudžulić, odbojkaš Branko Šmigić, atletičari Radiša Milovanović, Radoljub Dančetović, dizač tegova Dušan Ristović, rukometaši Dragan Tasović, Obrad Pavlović, Mileta Kutlešić i gimnasticar Milan Đukić Kile. Žensku ekipu sačinjavale su: Natalija Srećković stonoteniserka, Branka Perović i Jelka Filipović košarkašice, Olivera Marković karatista, Slavica Radosavljević rukometašica. Društveno političku delegaciju predvodio je predsednik opštine Borivoje Petrović, vođa puta je bio Đorđe Paunović, predsednik Sportskog društva Radnički, a grupu je oba puta pratila Gordana Radović, vodič i prevodilac za engleski jezik. 
Poslednja nada Jugoslovenske TV publike bila je ekipa iz Kragujevca, koja je trebalo, kao amaterska, da se nadmeće i izbori sa profesionalnim sportistima, čak i polaznicima elitnih komandoskih škola.
Složna ekipa bila je ujednačenog kvaliteta, stručno pripremljena da pobedi. Trijumfovali su snagom, spretnošću i srcem tog 23. avgusta 1978. godine boreći se viteški do krajnjih granica. Tema igara u Linkolnu, bila je posvećena Robinu Hudu i njegovim doživljajima. Pobedničku radost uneli su Kragujevčani u sve domove Jugoslavije, posebnu u Kragujevcu i Beogradu.
„Kragujevčani“, koji su osvetlali obraz nekadašnje SFRJ, spektakularno su dočekani kao „olimpijski pobednici“, sa TV ekipom Televizije Beograd i umetničkim programom društva „Abrašević“ iz Kragujevca, na aerodromu Surčin u Beogradu. Kolona automobila iautobusa prenela je slavlje u Kragujevac u zgradu Opštine, na „Trg Slobode“, kao i na ulice grada.
Kako su pobedom ostvarili mesto u finalnom takmičenju, na dalje nadmetanje i igranje na temu „Aladin i njegova čarobna lampa“, uz velika očekivanja javnosti, ekipa je ispraćena početkom septembra u italijansku banju Montekatini Terme. 
Tu im je stigla lepa vest iz Praga sa 12. Evropskog prvenstva u atletici: „Miloš Srejović je prvak Eveope u troskoku, njegov trener Milan Spasojević sedmi“. Latini k’o Latini, u igru unose dramu: nedovoljnom gostoljubivošću, pristrasnim sudijama, tesnim kostimima za naše kršne momke i devojke… Pehar naši predstavnici nisi odneli, osvojili su četvrto mesto. Ali, ostali su zapamćeni i zabeleženi u novinskim člancima evropskih novina: Tašovićev podvig, Natalijina finta, podvizi Gudžulića, povrede Dušana, Olivere, Branka, koji nastavljaju da se bore, trkaju sa krokodilima, upadaju u nevolje sa kamilama i nojevima. Po jakom pljusku igre su se pretvorile u mučilište požrtvovanih takmičara, koji su učešće u finalu podelili sa brojnim kragujevačkim navijačima u Italiji, kao i sa onima pred TV ekranima.
Okupljanje bez trenera, ispred Sokolane, na mestu koje je za njih bilo između sna i jave, organizovali su zajedno. Ekipa devojaka je u punom sastavu, što nije slučaj sa muškim delom ekipe: Martinović je u Americi, za Dančetovića se nije moglo saznati gde je, Obrad-Boban je neodložno bio sprečen da dođe, za najstarijeg učesnika igara Radišu-Kaleta i za trenera Dragog bio je previše topao dan, Gudžulić i Šmigić su, nažalost, preminuli… Okupljena ekipa sedela je na klupi i vratila se u mladost, sećajući se svih aktera i putovanja, koja su većini bila prvi odlazak iz Jugoslavije. Najmlađi učesnik „Igara“, Natalija seća se:
„ Nekoliko godina pre našeg učešća, televizija je prenosila „Igre bez granica“, osam vikenda u julu i avgustu u osam zemalja. Spremali smo se kao da nam život zavisi od svakog treninga: trčali smo, skakali, peli se uz konopac, radili sklekove do besvesti. Najteži su mi bili sprintovi od trideset metara. Bili smo svi jaki kao zemlja. Trenirali smo na stadionu Čika Dača, Sokolani i u fiskulturnoj sali osnovne škole Stanislav Sremčević. Pred put dobila sam pare od države i od porodice. Sve to spiskala sam u Londonu na Oksford stritu: na taksi, ploče i kasete: The Beatles , Pink Floyd… Englezi su nas toplo primili i ugostili, nekoliko dana smo se i kod njih pripremali. Tamo je bilo sve korektno i do u detalje predviđeno protokolom, svaki član ekipe imao je svoju narukvicu sa imenom i brojevima. Dan pre nastupa imali smo probu i to u raznim kostimima… Borili smo se i zbrajanjem bodova osvojili prvo mesto… Na večeri posle pobede, prvi nam je čestitao telegramom Drug Tito, pa moj otac Dika Srećković! U Montekatini su pored nas krenuli i navijači, organizovano autobusima. Dočekani smo neljubazno i nemarno…Ne mogu zaboraviti neadekvatan kostim noja za Branka Šmigića, koji mu je ogulio kožu sa čela. Ali, sve skupa gledano, lepo smo se proveli i mi i navijači. Po povratku u Kragujevac, ekipa je nastavila da se druži. Izlazili smo zajedno po kafićima i neko vreme nigde nismo mogli da platimo piće, samo je stizalo za naš sto sa svih strana.“
„Takodje se dobro sećam napornih, višemesečnih priprema za takmičenje. U Engleskoj je sve bilo u znaku Robina Huda i Lejdi Merien, koju je jurio šerif iz Notingema, a spasilac svih bio Robin. Uživale smo u divnim pozorišnim kostimima, u scenografiji Šervudske sume. Lepo je sve to bilo, upriličena su nam druženja i zabava sa drugim učesnicima, svi smo razmenjivali poklone sa obeležjima grada, koji smo predstavljali. Igrali smo uz muziku tada jako popularnog Dzona Travolte. Sa pesmom smo vratili u Kragujevac, gde nam je doček pravilo više hiljada sugrađana. Vladala je neka euforija, koju niko od nas nije očekivao. Dugujemo zahvalnost svima, pri čemu se sa pijatetom sećam truda i pažnje Mome Aleksića lekara Sportske medicine, koji nas je pratio na svim treninzima i vodio računa o našem zdravlju. Zahvaljujući izuzetnoj Goci Radovic, putovanja su tekla lagano, mi smo se osećali sigurno i pri tome puno toga novog saznali. U Londonu smo nagradno proveli nekoliko dana Inače, interesantno je i meni drago što je moj deda, Milisav Todorović, vežbao u Drustvu Sokolaca 30-ih godina prošlog veka, upravo u Sokolani, ispred koje se takodje fotografisao sa svojim drugovima,“ neki su od utisaka Olivere Marković, danas Obradović.
Fotografije su iz arhiva učesnika i u revijama snimili su: M. Isailović, Al Šimon i Zoran Kršljanin.
