Izdavač Centar za kulturu, obrazovanje i informisanje „Gradac“ Raška, 2017.
|
Deveta umetnost – strip – razbokorila se, razgranala i procvetala u bezbroj smerova (baš u skladu sa uzrečicom Mao Ce Tungu „neka cveta hiljadu cvetova“) u širokoj lepezi od humorističkih i avanturističkih do serioznih i autorsko-alternativnih sadržaja iscrtanih-islikanih svim znanim tehnikama, od hiperrealističkih do novoprimitivističkih. Velike slobode u strip izrazu zbir su malih pomaka u sindikalno-korporativnom stripu i neograničene (do potpuno nihilistično-haotične) slobode andergraud-alternativnog stripa. Stoga savremenim strip autorima stoje na raspolaganu bezbrojna sredstva i tehnike a jedino ograničenje u stvaralaštvu jesu njihove ideje. No, čini se da je za ogroman broj strip umetnika takva i tolika sloboda pre opterećenje nego izazov i oni radije kreću utabanim stazama nego da krče svoje (da ne bismo zvučali preoštro pomenimo da je isto stanje i u drugim umetnostima, od književnosti do filma). Zbog svega toga valja obratiti pažnju na umetnike koji su i voljni i sposobni da se odmaknu od standardnih formi i sadržaja. Na ovdašnjih strip prostranstvima jedan od takvih stvaralaca je Srboljub Nikić koji se sa tri strip knjige, koje je i napisao i nacrtao („Žig petokrake“, 2013, „Srce nije meso“, 2014. i„Decembarska noć“, 2016), nametnuo kao svež, netipičan glas sa drugačijim vizurama i emotivno-vrednosno-značenjskim paletama. Zbog svega toga novi grafički roman „Prozor“ (na više od 240 strana) svakako pleni pažnju znatiželjnog čitaoca posebno jer je već na prvi pogled – drugačiji od ranijih. Naime, likovni deo romana iscrtava Goran Trajković, slikar, ilustrator, grafički dizajner; njegov manir umereno stilizovanog realizma obogaćen efektnim senčenjem-šrafurom na drugoj je strani likovnog registra od ranijeg oštrog karikaturalnog Nikićevog poteza. Priča „Prozora“ nije ni jednoslojna ni jednosmerna – kako je poželjno u konfekcijskom stripu – već ju je moguće iščitavati na nekoliko nivoa. Najširi je istorijski sled godina II svetskog rata i poratnog perioda; bliža odrednica jesu prostori zemlje Srbije ali i Evrope. Pojedina se dešavanja otkrivaju u više navrata jer radnja ne teče linearno; ponajpre se otkriva sudbina Vukašina, mladića koga je rat bacao (posle tuče sa nemačkim vojnikom) od jedinice kraljevske vojske do logora na Banjici, preko Poljske, Varšave i Švajcarske do Amerike. Za njim će ostati trudna devojka i ubijeni otac a slediće susreti sa bizarnim kepecom pa fatalnom Rahelom te sa Kurciom Malaparteom i bokserskim šampionom Maksom Šmelingom i, konačno, beg u obećani Novi svet u kome će se, sticajem okolnosti i loših ljudi, blage godine prosperiteta i stvaranja porodice izroditi u kriminal iz koga će Vukašina spasiti akcija tajne službe Jugoslavije. Tako će se Vukašin vratiti kući i sresti sina Čedomira koji već ima 30 godina i sopstvenu porodicu. No, sudbina ima svoje planove i puteve pa će ostavljenog Čedomira ostaviti supruga i pobeći u zagljaj muževljevog polubrata da bi se posle 30 godina, kao starica, vratila kući. Ratnoj tragediji dat je određeni ljudski lik a kroz pojedinačnu patnju i porodično stradalništvo u generacijskom sledu, nazire se funkcionisanje nekih dubljih mističkih principa, kakav je roditeljski greh i njegovo ispaštanje. Istorijsko i metafizičko su spleteni u nerazmrsivo klupko kome začudnost povećavaju neobični likovi ali i razni snovi (alegorijski, proročki…) koje junaci intenzivno sanjaju. Scenarista Nikić, sledeći iskustva svojih ranijih grafičkih romana, osnovnoj pripovednoj liniji „dodaje“ i priču (odnosno, ovog puta, strip u stripu) koja se može čitati i u kontekstu sudbine junaka ali i kao metafikcijski odušak koji ispod pojavno-trivijalnog dešavanja otkriva dublje nanose mitoloških formi koje prepoznaju i potenciraju fatalne sudbina i plemenite osobine (žrtvovanje i uzajamno junačko poštovanje, bez obzira na pripadanje sukobljenim taborima). Zanimljivi su i razgaljujući gegovi vezani za Paju Patka: dečak čita “Zabavnik” dok je oku gledaoca prezentovana epizoda u kojoj se Paja maskira u – Betmena. Smešno simboličan je i gest Vukašina koji svom sinu, iako ovaj ima 30 godina, na poklon iz Amerike donosi – velikog gumenog Paju; sa tom će se igračkom družiti Čedomirov sin. Na kraju albuma će Čedomirov sin, Petar, od svoje majke, posle 30 godina njene odsutnosti, na poklon dobiti velikog – Paju Patka. Tako su se u porodici zatvorila dva kruga neverstva i dva se odsutna roditelja vratila kući donoseći na poklon strip junaka koji je simbol bezbrižnog detinjstva ali i neurotičnog, nezadovoljnog kolerika. Kao dodatno akcentiranje prošlosti i pojačavanje simbolike u “Prozoru” su “upotrebljeni” prepoznatljivi simboli, od postera sa Titovim likom i potpisom, reklame za Jagodinsko pivo, plakata za ediciju “Nikad robom”, sa likovima Mirka i Slavka, znanih logoa “Politiking Zabavnika” i “Mika Miša”, naslovne strane “Politike” sa reportažom o “Dragoljubu Aleksiću, čoveku od čelika”, plakata na zidu Banjičkog logora “Gospode Bože, daj da moja zemlja uvek bude moja i da je ne delim sa dangubama” do plakata za predratne filmove “Mikelanđelo, život jednog titana”, “Ćerka samuraja” ali i za Kjubrikovu “Paklenu pomorandžu” uz koje stoje i natpis na Čedomirovoj majici “Trži se dobrovoljac” i TV izveštaj o Titovim lovačkim uspesima. Rečju, grafički roman “Prozor” nudi višeznačnu priču, nominalno iz vremena prošlih i sadašnjih a suštinski bezvremenu, o ratovima i društvenim lomovima, o nedokučivosti ljudske prirode i sudbine, o odlascima i vraćanju porodici kao jezgru i temelju življenja. Autor: Ilija Bakić („Dnevnik“, 2017) |
|
